Piše: Dubravka Lakić
Film „Ruski konzul” Miroslava Lekića, koji ga je režirao, ali i napisao u koscenarističkom sadejstvu sa Igorom Bojovićem i Vladimirom Tabaševićem, za predložak je imao istoimeni tužni roman Vuka Draškovića (iz 1988), čiji se vremensko-prostorni kontekst odnosi na sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka na Kosovu i Metohiji.
Tema velika i važna, nažalost i danas veoma aktuelna, u filmu je tretirana sa istorijskom i geopolitičkom tačnošću za taj unapred (romanom) zadati vremenski okvir (mada se taj ponor počeo otvarati i pre sedamdesetih), kada su se dogodili neki od ključnih trenutaka početaka kosovske krize i zaplet koji će definisati i buduće nemile događaje u suživotu Srba i Albanaca na KiM. Tema je predstavljena i otvorena kroz priču o srpskom doktoru psihijatru Iliji Jugoviću (Nebojša Dugalić), koji po kazni dobija premeštaj iz Beograda u bolnicu u Prizrenu i tokom dužnosti tu upoznaje profesora istorije Ljuba Božovića (Žarko Laušević), samozvanog „ruskog konzula” i naizgled psihijatrijskog pacijenta koji tvrdi da će uskoro „Rusija opet postati Rusija, a Kosovo će opet biti srpsko”. Božović zapravo sebe predstavlja kao „reinkarnaciju” Ivana Stepanoviča Jastrebova (1839–1894), carskog diplomate u Prizrenu, Janjini i Skadru i generalnog konzula u Solunu (istorijska ličnost, veliki prijatelj i zaštitnik srpskog naroda), kojeg često citira i zato ga prozivaju „ludakom”, jer je očigledna smetnja planovima tada još uvek prikrivenim silama.
Takvo Božovićevo „konzulovanje” čini da se protiv njega okrenu lokalni albanski moćnici, prikriveni separatisti, kao i članovi Komunističke partije i kadrovi na položajima. Najmoćniji od njih, Halit Beriša (Visar Viška), već duže raznim surovim pritiscima iseljava Srbe sa Kosova, sprovodi nasilje, zastrašuje lokalno stanovništvo, onemogućava im zdravstvenu zaštitu, maltretira porodice, budi u njima nesigurnost i teskobu, a na red stiže i Božović, koji istrajno odbija da proda kuću i napusti KiM, sukobljava se sa Berišom, a u njegovu zaštitu staje doktor Ilija Jugović. I onda nastaje i razrađuje se životna golgota i glavnog protagoniste (Dugalić) i njegovog štićenika (Laušević), srpskog življa, ali i neposlušnih Albanaca.
Lekićev film je dobar primer čvrsto postavljenog političkog trilera visokih standarda, više nalik na one iza kojih su svojim potpisom stajali neki od značajnih holivudskih klasika ili recimo Kosta Gavras nego na do sada poznate izdanke ovog žanra u domaćoj kinematografiji. Rediteljski, Miroslav Lekić je sveukupnom filmskom i politički delikatnom materijalu pristupio sa velikom ozbiljnošću i odgovornošću, uočljivom zrelošću i rafiniranim osećajem za ritam drame i tragike unutar sveukupnog narativa u ovom obimnom filmskom „štivu”, iz kojeg, zahvaljujući čistom i jasnom jeziku, izlazi kao pobednik. Po mom skromnom sudu, ovo je Lekićev najbolji film u dugoj rediteljskoj karijeri.
Uz dobro napisan i (verno) žanrovski jasno opredeljen filmski scenario, kvalitetu „Ruskog konzula” – uz izvanredne autentične atmosferske slike direktora fotografije Dalibora Tonkovića, tačne montažne rezove iskusnog i uvek dragocenog Petra Jakonića i originalnu, dramski upotpunjujuću muziku, koju su komponovali Aleksandra Kovač (značajni su njeni muzički autorski darovi i drugim našim filmovima) i Roman Goršek – snažno je doprineo i mnogoljudni glumački ansambl predvođen „doktorom” Nebojšom Dugalićem. On je u ovako velikoj glavnoj ulozi kakvu ima u „Ruskom konzulu”, koji je od početka bio i ostao ozbiljan umetnički izazov, pristupio upravo tako: ozbiljno, umetnički plastično i punokrvno, u sekund tačno i ubedljivo. Dugalić svojim otelotvorenjem lika doktora Ilije Jugovića unutar političkog trilera daje odličan primer novim generacijama studenata glume kakav treba da im bude ne samo odnos prema kameri već i prema sopstvenom telu i delu u liku. U svojoj poslednjoj (i naslovnoj) filmskoj ulozi Žarko Laušević je dao svoj maksimum s obzirom na bolest s kojom se dok je snimao borio, predavši se liku profesora Ljuba Božovića da ga nosi i muči u tom kosovskom vrtlogu. Zablistala je Paulina Manov odigravši tako značajno uverljivo i iskreno lik dostojanstvene Božovićeve supruge. Svetozar Cvetković u liku albanskog doktora i Jugovićevog šefa takođe je podario jednu od najboljih svojih filmskih uloga u poslednje vreme, a zadovoljstvo je u „Ruskom konzulu” i na velikom platnu gledati i glumačke doprinose Visara Viške, Meta Jovanovskog, Envera Petrovcija, Mensura Savhijua i mnogih drugih velikog glumačkog kastinga, koji je Lekić tako znalački odabrao.
„Ruski konzul” (produkcija „Vision Team” Dragana Gage Đurkovića i „Telekom”) film je s kojim se treba i vredi suočiti gledajući ga u bioskopu na velikom platnu. Njegovih 148 minuta trajanja prolazi za tren zbog dobro tempiranog i dramski gradiranog ritma. Ovo je i opominjući film, jer se ne tiče samo prošlosti već i sadašnjosti u kojoj svi zajedno i dalje sedimo na tom opasnom buretu baruta iz kojeg stalno varniči.
(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)
