Autor: Rastislav Stojsavljević, profesor geopolitike
Danas se navršava dve godine od terorističkog napada Hamasa na civile u Izraelu. Ubistvo i otmica mladih ljudi koji su uživali na muzičkom koncertu odjeknuli su svetom. Ovaj događaj bio je samo jedna kulminacija sukoba između Izraela i okolnih muslimanskih država na Bliskom istoku. U istoriji postoje događaji koji su označeni dugim trajanjem. Sukob između Jevreja i muslimana na prostoru „obećane zemlje“ traje od VII veka. Jevrejsko stanovništvo se iselilo sa prostora današnjeg Izraela tokom vekova, dok se muslimansko širilo i opstajalo na ovom prostoru.
Jačanjem cionističkog pokreta u poslednjoj deceniji XIX veka u Velikoj Britaniji, a pogotovo posle Balfurove deklaracije, postalo je jasno da će opadanjem moći Osmanlijskog carstva, današnja teritorija Izraela postati mandatni prostor engleske moći. Završetkom Drugog svetskog rata proglašena je država Izrael, što je uslovilo momentalno reakciju okolnih arapskih zemalja. Od tada postoji stalni sukob na ovom području sa promenljivim uspehom za obe strane. Država Izrael je opstala, proširila se, a u poslednjih nekoliko decenija ojačala vojno i ekonomski. Uz sebe ima moćne saveznike, oličene u prvom redu u Sjedinjenim Američkim Državama, a zatim i većini država NATO pakta.
Moramo imati u vidu da je priznanje Palestine od strane nekih država Evropske unije, pre svega Francuske čisto unutrašnje pitanje. Nesumnjiva podrška Izraelu uticala bi na porast opasnosti od muslimanskog faktora u pojedinim evropskim državama, pre svega u Francuskoj i Velikoj Britaniji. Većina država Evropske unije ima ekonomskih problema zbog rata u Ukrajini, pa bi verski problem bila verovatno kap koja bi prelila čašu. Milioni izbeglica sa Bliskog istoka i Severne Afrike koji su ušli u Evropsku uniju u poslednjih deset godina predstavljaju ozbiljan bezbednosni izazov. Muslimansko stanovništvo, pre svega u Nemačkoj i Francuskoj, ne prilagođava se lokalnoj sredini, pa između njih i domicilnog stanovništva postoje ideološke i verske razlike.
Zbog toga se na prvi pogled stiče utisak da je podrška Palestini udarac na Izrael od vodećih država Evropske unije. Ali na ovaj potez su se one odlučile isključivo iz ličnih interesa. Osim retorike protiv humanitarne katastrofe i osude izraelske vojne operacije u Gazi, nije učinjeno ništa da se situacija smiri. Ne bi trebalo zaboraviti da je ranije tokom godine u prethodnih nekoliko napada Irana na Izrael, upravo britanska avijacija bila jedna od onih koja je branila nebo iznad Izraela. Kao glavni pokrovitelj stvaranja države Izrael 1948. godine potpuno bi bilo neočekivano da sada Ujedinjeno Kraljevstvo učini nešto na štetu svojih saveznika na Bliskom istoku.
Postavlja se pitanje koje je rešenje problema na Bliskom istoku. Jasno je da već osam decenija vlada sukob sa kratkim periodima mira. Ne bi trebalo zaboraviti da je jedan od najvećih resursa na svetu, nafta, upravo skoncentrisana u ovom regionu, sa dominatnom ulogom zapadnih multinacionalnih kompanija. Osim sukoba sa Izraelom, ni među muslimanskim stanovništvom ne vlada savezništvo i jedinstvo. Od početka dvogodišnjeg sukoba Hamasa i Izraela, okolne arapske države su se držale dosta uzdržano. Jasno im je da Izrael ima moćne saveznike na Zapadu sa kojima većina ovih država sarađuje preko trgovine naftom. Sa druge strane jasno je da je Hamas produžena ruka Irana koji je geopolitički protivnik Saudijske Arabije i drugih arapskih država Persijskog zaliva. Ove države su protivnici Iranu zbog dominacije nad naftnim poljima u Persijskom zalivu, ali i usled sunitsko-šiitskog sukoba.
Ono što je najbitnije u ovom dvogodišnjem sukobu je da ginu nevini civili, deca i žene. Desetine hiljada ih je stradalo. Broj možda nikada neće biti utvrđen. Kao i u sukobu u Ukrajini, tako i ovde. Ratna dejstva bi trebalo da momentalno prestanu kako bi se sačuvali životi preostalih civila. Apeli za mir traju već dve godine širom sveta ali se samo završava na tome. Očigledno je da su finansijski i vojni interesi jači od pokušaja da se rat zaustavi. Ujedinjene nacije bi trebalo da budu krovna svetska organizacija koja bi primorala Izrael da zaustavi svoje operacije u pojasu Gaze, kao i Hamas, ali i druge proksije Irana (Hezbolah i Hute) da se razoružaju. Time bi i Liban i Jemen postale stabilnije države. Jasno je da su Ujedinjene nacije daleko od te uloge. Pravo veta u Savetu bezbednosti ga drže paralisanim. Generalna skupština je postala debatno telo čije odluke nisu obavezujuće. Eventualna promena pravilnika o radu Ujedinjenih nacija promenila bi situaciju. Jedno od rešenja bilo bi da se veto jedne od stalnih članica Saveta bezbednosti može poništiti dvotrećinskom većinom glasova na Generalnoj skupštini. Nedavni predlozi da se Brazilu i Indiji dozvoli da budu stalne članice doprinosi nekoj vrsti ravnoteže, ali i daju za pravo ovim državama koje po broju stanovnika i površini zaslužuju da imaju status kao jedna Francuska i Velika Britanija. Ali ovo suštinski ne menja stvari. I dalje bi pravo veta stopiralo odluke samo većeg broja država.
Ukoliko rat u pojasu Gaze uskoro stane, a svaki normalan čovek se nada tome, postavlja se pitanje kako i kada će se ovaj prostor obnoviti. Uništenje infrastrukture, pre svega stambene je toliko veliko da će biti potrebne godine, a možda i decenije da se to obnovi. Povlačenje Hamasa i predavanje uprave nad Gazom palestinskim vlastima čini se kao „vruć krompir“. Postavlja se pitanje kojim kapitalom bi se ova teritorija obnovila. I koji je status ove teritorije? Finansijska ulaganja će doći ukoliko je ova teritorija stabilna. Stabilnost joj nudi međunarodno priznanje. Ali finansijska ulaganja će uglavnom doći sa političkog Zapada koji ima dobre odnose sa Izraelom. Ulaganja u obnovu Gaze se neće desiti ukoliko isti ti finansijeri ne vide finansijsku dobit koja će uslediti posle toga. Ta dobit se može ogledati u turizmu. Problem je što je Gaza već prenaseljena, a lokalno stanovništvo nema gde da ode.
Sve ovo su pitanja koja se mogu postaviti jedino ukoliko se sklopi mir. A on je potreban svima. Najviše je potreban izmučenom stanovništvu Gaze koje želi da obnovi svoje živote i nekako nastavi sa životima oplakujući svoje mrtve.
Za Pojas Gaze, ali i Zapadnu obalu potrebno je trajno rešenje. Ipak, ono se ne nazire već osam decenija. Trajno rešenje gde bi obe strane bile zadovoljne mora se naći u budućnosti. Primeri Južnog Tirola, Tajvana ili Severnog Kipra mogu biti dobri primeri „zamrznutog konflikta“ gde bi se onda neko mirno rešenje našlo u budućnosti. Evidentno je da svaka američka administracija daje bezrezervnu podršku Izraelu. To će se nastaviti u budućnosti.
Svakako da rešenje problema Gaze povlači sa sobom i druga pitanja, a to je status Zapadne obale, ali i pitanje Jerusalima. Ovde se problem širi i na jug Libana, razoružavanje Hezbolaha, ali i pitanje Golanske visoravni. Svakako da bi se u ovo moralo uključiti i mirovno rešenje sa Iranom. Rešenja bi se razmatrala u Ujedinjenim nacijama koje bi onda nadgledale sprovođenje mira, i imale neku vrstu mirnodopskog mandata u ograničenom vremenskom periodu. Tako bi se nadgledala situacija na terenu.
Ovo rešenje omogućilo bi stabilizaciju regiona i pripremu terena za dugoročni mirovni proces. Međunarodno prisustvo bi moglo da vrati poverenje civila u proces i spreči da jedna strana ima potpunu kontrolu nad situacijom. Mana ovog pristupa je što zahteva ogroman nivo političkog konsenzusa među velikim silama, koji je često teško postići.
Mir se ne može održati samo političkim sporazumima, neophodno je stvoriti ekonomsku međuzavisnost i društveno poverenje. Razvoj infrastrukture, zajednički energetski i trgovinski projekti, kao i programi obrazovne i kulturne razmene, mogli bi da smanje mržnju i osećaj izolacije. Investicije u Pojas Gaze, otvaranje tržišta rada i ukidanje blokada mogli bi da stvore uslove u kojima bi mir postao isplativiji od rata. Takav pristup ne može zameniti politički proces, ali ga može značajno ojačati.
Rešenje bi bilo uključivanje arapskih država u sveobuhvatan regionalni mirovni sporazum, koji bi garantovao bezbednost Izraela i prava Palestinaca. Sa normalizacijom odnosa između Izraela i nekih arapskih zemalja, kao što su Ujedinjeni Arapski Emirati i Bahrein, postoji mogućnost da širi region postane platforma za trajni kompromis. Takav pristup mogao bi da izoluje ekstremne grupe i podstakne umerene snage na obe strane da zajedno grade mir pod nadzorom međunarodnih partnera. Zaustavljanje rata je trenutno prioritet, a politički pregovori oko budućeg statusa važno je da se vode u mirnodopskim uslovima.
(Mišljenja i stavovi iz rubrici Kolumne/Drugi pišu nijesu nužno stavovi redakcije Borbe)
