PIŠE: SIBIN
Šta je, bre, taj Vidojković In the pedu Marko? Pisac sa asfalta, novinar žargonizma, isfurani belgrade bad boys?
Nekakav „liričar“ a la Marchelo koji još zna da opsuje? Ili je, ipak, Vidojković profesija koja čeka da, u međuvremenu raznih profesija, bude priznata, jer, Vidojkoviću, koliko su, npr., influenserke dreždale u sjenci anonimnosti, sve dok ih jednog lijepog dana masmedijalizovani svijet nije odaslao u orbitu javnosti koja od svega pravi medij I sopstveni brend.
E sad, na tržištu zabave, a zna to Vidojković, vrlo se teško prodati (probiti), naročito je tome tako kad tiraž knjiga opada, tako da je zasad, provjereni recept, praviti od sebe skandal majstora. (Kad je sebe potrošio nakon svega par uloga, Trifunović se Sergej lansirao u politiku, utripovao da je to isto što I biti DJ, mikser ploča, zabavljač mladih koji ostaju na afteru do prvih bureka. Međutim, glumac se zajebao, na izborima propao kao žeton, još popio koji šamar ispred Skupštine sa sve Jeremić Vukom.)
U Srbiji, ako bi da se dočepaš vorholovskih pet minuta slave, potrebno je samo pljunuti po istoj Srbiji, posprdati se sa Kosovom, nekom opsovati kevu, ispred Skupštine Skupštini pokazati srednji prst, proglasiti se petooktobraskim borcem, napraviti performans sa šajkačkom, I nafaliti na sva usta Zagrebačku kulturnu scenu. Ili, jednostavno ući u Zadrugu.
Ali, Vidojković se opredijelio za podcast, neku (ajde tako da kazem) – kvazigerilsku samomedijalizaciju, I kako brat ništa ne konta, sadržaj grubo uprostio na „kreativnu slobodu psovanje“ u vidu komentara žestoko ostrvljenih na vlast.
U redu, ni sam ne gotivim vlast(i), svaka je samo – policija u odijelima, ali, to treba malo konstruktivnije šamarati, upoznati se sa materijom I tehnikom govorenja, budući da, Vidojkoviću, politika nije betonirano sranje poput tvojih knjiga koje sve teže nalaze put do čitaoca. Otud si se I divlje ekranizovao I verbalno raspustio.
Za kraj: Vidojkoviću, ne gubi nadu da nećeš uspjeti.
