Provokacija, prijetnja, agresija

Piše: Ljuban Karan

Trojni antisrpski sporazum na početku je izgledao kao provokacija, ali sa talasom intenzivnog naoružavanja ovog saveza, sve je očitija priprema za agresiju u trenutku kada to njihovi mentori i zaštitnici odluče

U martu 2025. godine formiran je „Savez o vojnoj saradnji između Hrvatske, Albanije i Kosova“ sa zvaničnim objašnjenjem da je u pitanju „temelj za jaču odbrambenu saradnju i zajedničku nabavku naoružanja“.

Naravno da su državni i vojni vrh Srbije odmah napravili detaljne i kvalitetne analize i izvukli konkretne zaključke da je u pitanju ozbiljna vojna pretnja u najavi, koja bi postala realna tek ostvarenjem proklamovanih ciljeva. Problem je bio u tome što je odgovor na pitanje zašto je ovaj savez formiran vodio samo u jednom pravcu – zajedničko delovanje protiv Srbije.

Jer, kako bi dve zemlje, kao mlade članice moćne zapadne vojne alijanse kao što je NATO mogle da formiraju neku svoju lokalnu vojnu alijansu bez njihovog odobrenja? Naravno da su to mogle učiniti samo ako su im vodeće države NATO to dozvolile kao nešto što se potpuno uklapa u njihove interese i planove, da ne idemo dalje u procene da li je i sama ideja mogla poteći od NATO stratega.

Šta bi tu mogao biti zajednički interes malih podaničkih NATO država iz našeg okruženja i zapadnih moćnika, vidi se već iz proklamovane svrhe formiranja saveza – zajednička obuka, razmena iskustava, podrška transformaciji Kosovskih bezbednosnih snaga (u „kosovsku vojsku“) i zajednička nabavka oružja (posebno iz SAD). Sve to, kako se navodi, sa ciljem jačanja odbrambenih kapaciteta, očuvanja strateškog položaja značajnih lokacija i vojnih objekata kao što su luka i aerodrom Drač i suočavanje sa pretnjama u regionu. Zajednički interesi su toliko jasni da ih ne treba detaljnije objašnjavati.

Za NATO to je stvaranje dugoročno kompaktne vojne strukture koju treba motivisati, naoružati i opremiti za vođenje proksi rata protiv smetnji za uspostavljanje potpune kontrole nad Balkanom, posebno koridorom između Jadranskog i Crnog mora. Za države iz okruženja koje su stupile ili će tek stupiti u antisrpsku vojnu alijansu to je istorijska prilika da na krilima najmoćnije vojne alijanse na svetu ostvare svoje teritorijalne i liderske ambicije koje nikada ne bi mogli ostvariti sami.

Srbija je, naravno, na vreme shvatili da se ovde ne radi o nekakvom odbrambenom savezu kako ga predstavljaju, i da se ne radi o zabrinutosti za njihovu bezbednost, nego o podmuklim planovima neke nove vrste agresije na Srbiju. To prepoznavanje opasnosti po bezbednost Srbije podrazumeva preduzimanje adekvatnih mera odvraćanja i suprotstavljanja. Povoljna okolnost i jak faktor odvraćanja jeste, što je državni vrh mnogo ranije, daleko pre ove drske provokacije, krenuo u oporavak naše vojske koja je, kao i privreda svojevremeno bila potpuno uništena.

PROPAGANDNE PROVOKACIJE

Postoji zaista čvrst stav zapadnih sila, zasnovan na lažiranju, podmetanju i propagandi, da prilikom oružanih sukoba koje pokreću, oni nisu agresor. Oni i njihovi saveznici se samo brane od „agresora“ koji je u stvari žrtva agresije. Eventualno, agresiju proglašavaju za humanitarnu intervenciju ili preventivni udar.

Takvo uverenje se uporno nameće propagandom, ne samo zbog pravdanja agresije, nego i stava da je prema „agresoru“ sve dozvoljeno, pa i ono što je zabranjeno međunarodnim zakonima i konvencijama. Tako i ova jedinstvena perfidna igra oko stvaranja balkanskog antisrpskog saveza u okviru NATO-a ima i skrivenu funkciju, da pored stvaranja uslova za vođenje proksi rata, u slučaju nove agresije na Srbiju, isprovocira ekscese i sukobe da bi se Srbija prikazala kao „agresor“ i pokretač nasilja.

Mora se priznati da se zamisao dobro uklapa u načine nastupa velikih zapadnih sila, zato i stoji sumnja da su upravo oni a ne Hrvati i Albanci njegovi idejni tvorci. Hrvatska i Albanija, kao članice NATO čvrsto su u svoj „odbrambeni“ zagrljaj prihvatile „Kosovo“, kao ravnopravnog člana u planiranju zajedničke bezbednosti i „odbrane“. Tako sada, ako bi Srbija krenula da vojno rešava problem KiM, Hrvatska i Albanija su dužne da brane „Kosovo“, a NATO je obavezan da „zaštiti“ Hrvatsku i Albaniju.

Tako proklamovani i tajni delovi plana obezbeđuju da se Srbija proglasi za agresora i stvara uslovi i povod za direktno ili posredno mešanje NATO-a. Kao i ranije, prema Srbiji bi bilo sve dozvonjeno, iako samo brani svoju teritoriju i svoj narod.

Priština je još 2009. g. od Kosovskog zaštitnog korpusa formirala Kosovske bezbednosne snage, uz otvorenu pretnju da će on biti preformiran u nekakvu „kosovsku vojsku“. Već kao papirnata pretnja sve to je bilo veoma neprijatno za Srbiju ali, što je još gore, nije sve ostalo samo na papiru. Sada, pored velikih zapadnih sila i Turske, u realizaciju ove nezakonite ideje, formiranjem trilateralnog vojnog saveza, aktivno su se uključile Hrvatska i Albanija čime pretnja postaje sasvim realna u praksi.

Teško je i nabrojati ko sve i na koji način naoružava, oprema i obučava prištinsku paravojsku. Nisu to samo SAD, što direktno, što preko svoje baze Bondstil, ili kroz pozivanje na brojne vojne vežbe NATO-a, nego Velika Britanija i Nemačka, i sve više Turska i naravno ozvaničeni vojni saveznici Hrvatska i Albanija. Pojavljuju se i neke arapske zemlje, kao Jemen gde se obučavaju „kosovske“ specijalne jedinice. Naoružanje koje ubrzanom dinamikom stiže u Prištinu postaje respektivno jer je sve modernije, brojnije i usklađeno sa savremenim načinom ratovanja.

Vidi se da je neko ko planira naoružavanje Kosovskih bezbednosnih snaga dobro proučio naoružanje i opremu Vojske Srbije, kako bi bar donekle neutralisao velike prednosti koje naša vojska ima. Težište su stavili na PVO malog dometa zbog jakih helikopterskih desantnih i borbenih mogućnosti koje Srbija ima.

Zatim na protivoklopnu borbu zbog velikog broja tenkova i borbenih vozila kojima raspolaže Srbija. Opremaju ih i za udare sa distance doniranjem i nabavkom modernih izviđačkih letelica i dronova iz Turske i SAD. Ranije su od Turske dobili pet moćnih dronova „Barjaktar“, a nedavno 1.000 manjih dronova „Skaydager“. Turska obučava njihove pilote za helikoptere, a stižu im moćni američki helikopteri Blek Houk.

Kod protivoklopnog oružja nije u pitanju samo brojnost, nego raznovrsnost protivoklopnih raketnih sistema. U decembru prošle godine u Prištinu je stigla nova isporuka turskih protivoklopnih raketnih sistema srednjeg dometa OMTAS koji su efikasni u uništavanju oklopnih vozila i tenkova na daljini do četiri kilometra.

Uskoro će biti opremljeni i protivtenkovskim oružjem iz Nemačke „Panzerfaust 3“. Navodno, kupuju i američke mobilne artiljerijske sisteme „HUMVEE Hawkeye“ 105 mm. I to nije kraj. Priština radi na otvaranju fabrike municije u Đakovici, a sa Hrvatskom i Albanijom planiraju zajedničku proizvodnju oklopnog vojnog vozila „Šota“.

Ovo nije više samo vojna pretnja i pritisak kao deo lepeze hibridnih akcija koje se primenjuju prema Srbiji, nego postaje očita priprema za agresiju u svakom trenutku kada to njihovi mentori i zaštitnici odluče. Da je stvar postala veoma ozbiljna vidi se i po nekim drugim pokazateljima. Na sceni je novi žestok talas satanizacije Srba, Srbije i Republike Srpske starom i novom lažnom propagandom i fabrikovanim aferama.

Pored stare lažne priče o Srebrenici i Srbima kao genocidnom narodu, lansirana je afera „Snajper safari“, kojom se „dokazuje“ da su Srbi organizovali snajperski lov na žive ljude u Sarajevu kao turističku atrakciju. Lov na civile, žene, decu, stare i nemoćne i da su svaki „trofej“ ti „turisti“ plaćali po unapred određenom cenovniku.

Lažno su prikazali da je u organizaciju „safarija“ bio uključen predsednik Srbije, da su „turisti“ stizali avionima u Beograd odakle ih je Vojska Srbije prevozila do Pala gde ih je preuzimala Vojska RSK. Znači pokušavaju da kompromituju sve – državni vrh Srbije, Vojsku Srbije, kao i vojsku i politički vrh RS. Istovremeno u tom antisrpskom frontu kroz medije, koncerte, napade na Srbe, pa i srpsku decu, i sve moguće druge načine, eksplodiralo je plansko širenje srbofobije uz psihološku pripremu sopstvenog naroda za ratni sukob i obračun sa Srbima. Na kraju, Hrvatska uvodi redovno služenja vojnog roka. Zašto ako je štiti najmoćnija vojna alijasa?

Ako cenimo da je nova agresija na Srbiju moguća, veoma je važna procena kako bi ona izgledala. Prvo, moramo odbrambene sposobnosti Srbije držati na nivou da ne može doživeti poraz bez direktnog uplitanja vekih sila. Od tri svetske vojne sile dve možemo u startu procene odbaciti, Rusiju i Kinu. Sa Rusijom nismo nikada ratovali, ona nas nikada nije napala, pa tako ni Kina i to se ni u budućnosti neće desiti. Ostaju SAD i NATO kao najagresivnija vojna sila ili bolje rečeno vodeće države NATO čije podmukle udare i direktne pretnje sve vreme doživljavamo.

NOVE OPCIJE AGRESIJE

Od njih preti više vrsta ugrožavanja: klasična agresija kakvu je Srbija već doživela (i preživela) 1999. godine; hibridni napadi u pravcu „obojene revolucije“ koji traju i uporno se nastavljaju; „proksi rat“ za koji su pripreme takoreći pri kraju; i obaveštajno-vojna agresija kao neka vrsta blickriga („munjevitog rata“) kakav smo gledali prilikom napada na Iran i Venecuelu. Obzirom da se Srbija pokazala kao „tvrd orah“ za klasičnu agresiju i pokazala veliku otpornost na „obojene revolucije“, kao najverovatnije nove vrste agresije ostaju „proksi rat“ i obaveštajno-vojna blickrig kombinacija.

Detaljna i dugotrajna pripreme za „proksi rat“ stvaranjem, naoružavanjem i osposobljavanjem „antisrpske balkanske alijanse“ sugeriše da je to verovatnija mogućnost. Znaju oni da nekakav „prepad“ i „blickrig“ na Srbiju ne bi tek tako prošao i male su mu šanse da bude spektakularan.

Naša istorija, tradicija ali i sveobuhvatne odbrambene pripreme to garantuju. Ipak ni takvu mogućnost u ovim suludim i nepredvidivim dešavanjima ne smemo odbaciti u pravnom vakumu koji je nastao ignorisanjem međunarodnih zakona i međunarodnih institucija, posebno UN.

Razloga za agresiju, kako ih oni vide, ima sijaset, od naših prirodnih i društvenih bogatstava, eliminacije prisustva i uticaja Rusije i Kine, potpune kontrole Balkana kao NATO zone, pa do spektakularnog i pokaznog uništenja svakog pokušaja suštinske nezavisnosti i vojne neutralnosti malih država.

Povod za agresiju je najmanji problem, ili se isprovocira ili inscenira, kao što je to kod Irana bila „opasnost od iranske nuklearne bombe“ a kod Venecuele „opasnost od narkotika i narko klanova“. Ono što Srbija mora imati u vidu jeste neverovatna uloga obaveštajnih službi u modernim sukobima.

One i bukvalno postaju značajne koliko i vojna sila, pa i više od toga.

Prilikom napada na Iran demonstrirana je moć izraelskih (i savezničkih) obaveštajnih službi kod stvaranja uslova za neutralisanje iranskih PVO sistema, uništenja vojnih sistema i postrojenja, pa do tačkastih ciljeva u vidu vojnih komandanata i nuklearnih stručnjaka, da je vojnim formacijama bukvalno bio posao da pritisnu dugme i unište ciljeve.

U Venecueli dogodilo se nešto i spektakularnije od toga – snaga američke obaveštajne mašinerije paralisala je kompletan odbrambeni sistem Venecuele, posebno njihovu PVO, i omogućila neverovatne i spektakularne vojne akcije do nivoa da je osramoćena venecuelanska vojska i Venecuela kao država.

Uvođenje redovnog služenja vojnog roka višestruko će povećati naše odbrambene mogućnosti, a pored toga sigurno će podići na viši novo bezbednosnu kulturu nacije, što je veoma važno kod planiranja odbrane od obaveštajnih nasrtaja stranih službi kao sastavnog dela operacija eventualne agresije.

Nije to više obaveštajna logistika kod pripreme za agresiju, nego obaveštajna operacija kao sastavni deo oružane agresije. Tako je teško odrediti i kada je agresija počela – mi računamo da je počela konvencionalnim napadom, ali obaveštajne operacije kao sastavni deo te agresije počinju mnogo, mnogo ranije.

Zato je neophodno, pored naoružavanja, jačanje obaveštajnih, posebno kontraobaveštajnih struktura u kadrovskom i tehničkom smislu što nije ni brzo, ni jeftino ali je neophodno, pogotovo što imamo jasne dokaze dubokog upliva stranih službi u neke naše državne institucije.