Današnji dan za svakog zvezdaša je poseban, radostan, čudesan. Prije 29 godina, 29. maja 1991. godine, na stadionu “Sveti Nikola“ u Bariju, Crvena zvezda je, posle boljeg izvođenja penala, pobjedila Olimpik iz Marselja (5:3) i tako postala šampion Evrope. Više i bolje od toga ne može, nema gdje dalje. Bila je Zvezda kasnije i prvak svijeta u Tokiju, ali posle samo jedne blistave utakmice kada je pregazila čilenaski Kolo Kolo sa 3:0.

Evropski tron bio je tada, kao i sada, mnogo vredniji od svjetskog – najprestižnija nagrada za najjače, najbolje, najhrabrije. Oduvijek se znalo, ko popije šampanjac iz “ušatog“ pehara, čeka ga mjesto u fudbalskoj vječnosti. Pronašao je sportski Sveti gral.  

Fudbaleri Crvene zvezde uspjeli su te sezone, 1990/'91. godine, da nadigraju i nadvise sve rivale u Kupu evropskih šampiona i bez poraza se popnu na krov Evrope. Veliki broj majstora iz svih djelova stare Jugoslavije igrao je u ekipi Ljupka Petrovića. U Bariju, za podvig su se izborili: Stojanović, Jugović, Marović, Šabanadžović, Belodedić, Najdoski, Prosinečki, Mihajlović, Pančev, Savićević (zamjenio ga Stošić) i Binić. Utakmica sa francuskim velikanom, za koji je tada u produžecima igrao i Dragan Stojković Piksi, bila je tvrda, teška, bez velikih uzbuđenja i prilika za golove. Posle 120 minuta rovovske bitke, penali su odlučili šampiona. Jedan kiks u prvoj seriji, kada je Dika Stojanović pročitao šut Amiorosa, bio je presudan. Svi Zvezdini izvođači bili su precizni, a peti, odlučujući penal izveo je Darko Pančev. Bez greške. Emocije su eksplodirale, pjevalo se i slavilo danima. Zlatna istorija. Neponovljiva.

Tih nekoliko sekundi, koliko je Darku Pančevu trebalo da postavi loptu na penal i šutne, bilo je kao čitava večnost. Sedeo sam na klupi kada mi je prišao direktor Dragan Džajić, spustio glavu u krilo i zatvorio oči. Rekao sam mu da za nekoliko sekundi možemo postati prvaci Evrope, na šta se on brecnuo i rekao mi: “Ćuti, Ljupko, ćuti”. Kada sam video da se mreža zatresla, skočio sam, i prvo čega se posle toga sećam je podijum na kojem smo svi mi bili sa peharom. Od tolikog stresa i nervoze nisam imao snage da se radujem, osećao sam se kao izduvani balon, i tek dosta kasnije postao sam svestan uspeha koji smo napravili – opisao je trener Ljupko Petrović kako se osećao u tim najvažnijim trenucima velike utakmice.

Čovjek odluke, legendarni golgeter Darko Pančev, uvijek sa najvećim zadovoljstvom priča o danima slavne prošlosti.

Drago mi je što je naša generacija donijela nešto čime mogu da se diče svi. Pehar je bio u našim rukama, radovali smo mu se, fotografisali se sa njim na terenu, i od tada svi zvezdaši koji žele mogu da uživaju u njemu. To je ljepota. Naš klub je od osnivanja stvarao imidž, gurao je svoju Zvezdu prema nebu, da se postavi tamo gde joj je mjesto zahvaljujući svim prethodnim generacijama, dok je naša samo napravila taj iskorak. Zvezda je stvarana godinama zahvaljujući sjajnim igračima i navijačima i siguran sam da će naša Zvezda vječno da sija – sa velikim emocijama i sada priča Pančev.

PUT DO TRONA

1/16 finala

C. ZVEZDA – Grashopers (Cirih) 1:1, 4:1

1/8 finala

C. ZVEZDA – Glazgov Rendžers 3:0, 1:1

Četvrtfinale

C. ZVEZDA – Dinamo (Drezden) 3:0, 2:1

Polufinale

Bajern (Minhen) – C. ZVEZDA 1:2, 2:2

F I N A L E

C. ZVEZDA – Olimpik  5:3 penalima (0:0)

ZVEZDA – OLIMPIK  5:3 penalima, 0:0

STADION “Sveti Nikola”. Gledalaca: 55.000. Sudija: Tulio Laneze (Italija). Žuti kartoni: Binić, Mihajlović, Marović (C. zvezda), Boli (Olimpik). PENALI: Prosinečki 1:0 – Amoros – odbrana Stojanovića. Binić  2:0 – Kazoni 2:1. Belodedić 3:1 – Žan-Pjer Papen 3:2. Mihajlović 4:2 – Mozer – 4:3. Pančev 5:3.

C. ZVEZDA: Stojanović, Šabanadžović, Marović, Belodedić, Najdoski, Jugović, Prosinečki, Mihajlović, Pančev, Savićević (od 84. Stošić), Binić.

OLIMPIK: Olmeta, Amoros, Di Meko (od 112.  Stojković), Boli, Mozer, Žermen, Kazoni, Vodl, Papen, Pele, Furnije (od 75. Verkris).