PODGORIČKI RAŠOMON

Piše: Emilo Labudović

Sve do skoro činilo mi se da se pomalo razumijem u politiku. Studirao istu, bavio se istom, a i ista se bavila mnome, i sve to na poduži period. I taman kad sam pomislio da sam koliko – toliko pohvatao konce, tras… kao sa tavana. Zviznu me onaj blagoglagoljivi Perić posred čela, ni snajperom ne bi bolje.

Podržali su ga i ovi i oni, a sve pod izgovorom „da se DPS ne vrati!? Kao da je DPS uopšte negdje i išao. Mada formalno „sjedi“ s desne strane Parlamenta, u koju god sferu društva da zaviriš, njegov duh zapahne smradom bajatosti, truleži i gnojnog zapaljenja. E, sad, možda je baš to uzrok što se ona „sa svima samo ne sa njima“ svako malo preinači u onu „sa svima, pa i sa njima“.

Obezanjeni zatrovanom atmosferom trodecenijske DPS kontaminacije, politički akteri u CG sve teže pronalaze prozor za provjetravanje. Maksima „osvježilo je“, uopšte se ne osjeća, a, ko zna, možda je to i zbog ovih vrućina koje su počele da dave. I… Perić ne samo „ante portas“ već batarac u fotelju predsjednika SO Podgorice.

Čiji je Perić politički (mada se on zapjenio da dokaže da je samo svoj) uopšte nije važno. Mnogo važnije je pokušati dokučiti čiji su oni koji su ga doveli na tron. A baš tu zdrava i elmentarna logika zapinje, jer su se na istom mjestu našli i prokazani DPS i zakleti mu neprijatelji. Obrazloženja kako je tim činom spriječen tajno planrani „puč“ osovine Spajić – Mujović je iz domena više političke matematike i nije za dnevno tumačenje i rešavanje.

Mada je granica uzmeđu onih na vlasti i onih u opoziciji na svim nivoima toliko amorfna da skoro nema dana a da se ne desi neki „prelet“ s jedne na drugu stranu, oni koji su birali imaju sva prava ovoga svijeta da na njoj istrajavaju.

Obična publika, živo zainteresovana za dešavanja na političkoj sceni, takođe s pravom, očekuje i da „glumci“ dosledno i pošteno igraju svoje uloge i, takođe, svaki „let iznad kukavičjeg gnijezda“ doživljava kao čin izdaje.Sva pravdanja i politička kombinatorika, znana samo režiserima iza kulisa, u publici ne pije vodu. Ili, što je rekao jedan „od kako sam uhvatio sebe u laži više nikom ne vjerujem“, u cijeloj priči i zavrzlami povjerenje je najveća žrtva.

Dakle, Perić kao antibiotik za DPS epidemiju, baš glasovima nosioca zaraze zasjede u fotelju. Je li to i za šta je to dobro, vrag će ga znati, ko je dobio a ko izgubio u toj partiji pokera još teže je dokučiti, ali da se namnožilo blefera – namnožilo se.

Uskoro će, kažu, novo miješanje karata, to jest izbori, i glavu dajem da će ona parola „sa svima, samo sa DPS nikada“ opet biti najveći „čip“ za ulazak za kartaški sto. I biće kako će biti, uglavnom presipanje iz šupljeg u prazno, a onda kad se sve završi… opet neki Perić.

Iskren da budem, znam da više ništa ne znam. I sve mi češće na um dolazi ona čuvena Marksova jedanaesta teza o Fojerbahu: „filozofi su različito tumačili svijet, a radilo se o tome da se on promijeni“, a koa bi, prevedena na „podgorički“, mogla da glasi: političari različito tumače motive, a radi se o tome da se, po svaku cijenu, ostane na vlasti.

Pa i ako mora sa Perićem i DPS – ovom mu podrškom – neka bude.

Cijelo jaje u pitu, vajkalo se nekad kad se morao žrtvovati i poslednji kec iz rukava.

(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)