Piše: Emilo Labudović
Gori, rode moj, gori! Zaplamtjelo sa svih strana, bukti, sažiže, guta kao aždaja, nemilice. Ne mili se čovjeku televizor da uključi. Slike apokaliptične, slike Sudnjeg dana, zamijenile one pitoreksne, sa plaža, izletišta, planinskih bivaka. Ovdje kod nas, srećom, toga, za sada, nema. A gorjeli smo i mi prošle godine, gorjeli smo i do prije dvadesetak dana, ali naši požari ne dopiru do kamera i novinskih izvještaja. Mi gorimo u tišini, nemoćni da, osim tugom, učestvujemo u gašenju jer smo „šaka jada“, nedovoljna ni da pljune u tu nesreću i taj izgub. „Mi smo izgorjeli davno“, kao da čujem očev glas, koji je, pričao mi je, kad je davno izgorio Mejkovac, plakao kao malo dijete. A nije ni bio puno stariji.Ne sumnjam da bi i danas pustio suzu, ali ne toliko zbog vatre koliko zbog inokoštine.
Gori, rode, gori do ludila, ali davno je rečeno da „ne pada snijeg (uh, danas bih drage volje pristao da padne jedan) da pomori svijet, već da svaka zvjerka ostavi svoj trag“! A „tragova“ je mnogo. I onih ljudskih, nadljudskih, do samog srca vatre, a, na žalost, i onih drugih, zmijskih, podmuklih, nesojskih. Raduje što je pomoć pristigla odasvud, što su solidarno pritekli braća i komšije, mada su neki gasili „šminkerski“, koliko je dovoljno da se slikaju i da se kaže da su bili. A mi, avetni i nakaradni, umjesto one da je „brat mio koje vjere bio“, neke gasioce i njihove mašine dočekali smo aplauzima, a neke (zna se koje) psovkama i kamenicama. Kompleks niže vrijednosti, rekli bi psholozi, „bolje da ti kuća izgori nego da ti brat u pomoć priskoči“, rekao bi narod.
Ali, stišaće se i te vatre, ako ne prije a ono kad se nebo smiluje i pošalje prvu kišu. Ali, rode moj, ko će stišati ove vatre u nama koje gore mržnjom, osvetom, otrovom, odsustvom zdravog razuma. Hoće li se nekad Nebo smilovati nama neznavenim i beslovesnim, bratske krvi žednim? Hoće li se ikad kroz buku požara koji plamte zemljom roda mog, požara za koje ne postoje „kanaderi“ i „kamovi“, čuti onaj vapaj Patrijarha Pavla „ budimo, prije svega, ljudi“?
A kad sve prođe, kad se zatule zgarišta a kiše speru čađu i pepeo, ostaće ipak tragovi da se zna ko je gdje i sa kime bio dok je gorjelo. I vidje će se ono što se i danas, kroz dim i vatru, sluti: tragovi su mnogi do pećine. Kao što se dobro zna gdje je i čija je „pećina“ i koja ala u njoj prebiva. I da se iz te „pećine“ kolone idolopoklonika vraćaju kao zombiji, obeznanjeni, drogirani, dezorjentisani za sve druge, naročio one istorijske, pravce, osim ka „pećini“. A onda divljaju, ruše, pale, pljuju i psuju… jer „pećina“ tako nalaže. I dobro plaća to pijanstvo.
Rode, danas ćemo, kažu, i mi uhvatiti tu vašu živu u termometru, makar za rep, a u toj žestini nije isključeno da i kod nas plane. A ako se to i desi, mi ćemo, kao i uvijek do sada, sa svime pomireni, a sa gubicima pogotovo, stoički gledati kako nestaju poslednji ostaci naših nekad čuvenih šuma. I, nemoćni da se odupremo, okrenuti se Nebu i, kao nekad moj otac, posložiti mu „sunce kalaisano“! Ne brini, gasi to kod vas što se ugasiti da, a mi smo ga ionako već ugasili.
(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)
