Piše: Emilo Labudović
I opet stiže ona noć. Noć u kojoj jedan mali narod postao velika žrtva i razapet na stradalnički krst. Opet ona noć, noć kad je Nebo zatvorilo oči da ne gleda kako „milosrdni anđeo“ razara zemlju bogobojažljivih ljudi, ubija djecu i kida tek rascvale ljubičice. Noć kada je „rulja bivših ljudi, ubica i golja“ kidisala na „najgostoljubiviji narod na planeti“!„Pogledaj dom svoj, anđele“!
Opet ona noć. Otvorena rana koja ne zarasta, ožiljak rimskog koplja pod rebrima roda moga, raspetoga. Reći? Šta reći a da već nije rečeno. Da nije bilo krik u gluvo uvo vasioine. Što nije ispisano krvlju jedne Milice, Olivere, Julijane, Miroslava… na najsramnije stranice istorije novije Evrope. Šta reći i kome reći, koga podsjetiti na Murino, Aleksinac, Grdelicu… na đerdan mostova pokidanih i osakaćenih? Onima koji ni onda, a ni danas, nemaju stida, a imaju moć? A sami su davno rekli da je najveća zabluda čovječanstva da moć može biti humana i moralna. „Pogledaj dom svoj, anđele“!
Ili je, možda, spas u ćutanju. U stisnutoj duši koja, kao suva drenovina, čuva poslednje kapi nade u pravo i pravdu. Ćutati i moliti se Svemogućem da nam, kad nam je već dušu, jezik, suze i vapaje stegao trnovim vijencima trpljenja, sputa i ruke da ih, makar ni u snu, ne okrvavimo osvetom i novim grijehom. Ćutati, a oči držati širom otvorene i Nebu okrenute dok stari lešinari, ogrnuti novim perjem, opet kruže nad ubogom čergom naroda koji se čitavog svog trajanja branio. I praštao neoprostivo. „Pogledaj dom svoj, anđele“!
Biti budan i slušati zvonjavu zvona na uzbunu, jer ona noć još nije svanula, a sva je prilika da skorije neće. Biti budan i biti naredan svemu što će možda doći, a kad dođe neće biti na dobro. Jer nikad i nije. Biti budan i biti u molitvi, ne da se oni smiluju (sila ne zna za milost) već da se mi urazumimo i poturimo kamu kojom jurišamo na bratske oči. Suviše nas je malo, šaka smo jada za ovoliki bratski izgub i ovoliko more mržnje kojim brodimo. Potonućemo. Potonućemo ako ne budemo držali jedni druge za ruke ne za vratove. „Pogledaj dom svoj, anđele“!
Biti budan i pamtiti. Jer ko zaborvi, zaslužuje da mu se ponovi. Pamtiti za daleka neka pokoljenja. Pamtiti kako bi mogli da prepoznamo zoru ako ikad svane i odani. Biti budan i biti treća smjena na braniku dok anđeli spavaju, jer sve ovo je za njih, mi smo svoje davno potrošili. Biti budan jer onaj „milosrdni anđeo“ ni večeras ne spava. Ne spava i samo vreba trenutak našeg usnuća pa da nas opet probudi raketama, kasetnim bombama, osiromašenim uranijumom i, nadasve i prije svega, lažju kako je sve to za naše dobro. Biti budan i ovu noć, kao i sve one koje će mrknuti, probdjeti u Gestimanskom vrtu jer se namnožilo Juda spremnih da, i za manje od trideset srebrenjaka, pokažu prstom!
Spavaš li, rode moj, zaklani?
(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije portala Borba)
