U doba srpskog romantizma, mnoge ljubavi znamenitih ličnosti bile su skrivene, ali jedna od najdirljivijih inspirisala je pesmu „Pevam danju, pevam noću“. Pjesnik Branko Radičević napisao je ovu pesmu 1847. godine u bečkom jermenskom manastiru, a kasnije ju je proslavio Zdravko Čolić 1977. godine.
Pesma je posvećena Vilhemini Mini Karadžić, ćerki reformatora srpskog jezika Vuka Karadžića. Mina, rođena 12. jula 1828. godine, bila je izuzetno obrazovana, talentovana književnica i slikarka, poznata i po svojoj lepoti.
Tokom odrastanja u Beču, njen dom posećivale su mnoge istaknute ličnosti srpske kulture, među kojima su prota Mateja Nenadović, Njegoš, knez Mihailo Obrenović i Đuro Daničić. Mladi pesnik Branko Radičević izdvajao se među njima i u Mininim očima bio poseban. Njihovo prijateljstvo kasnije je postalo duboko i trajno.
Istoričari beleže da je Radičević bio zaljubljen u Minu, ali nije želeo da prizna svoja osećanja iz poštovanja prema njenom ocu i zbog razlika u društvenom statusu. Mina je nesvesno postala njegova velika muza, a pesma „Pevam danju, pevam noću“ izražava njegovu poletnu i strastvenu ljubav prema njoj.
Branko je preminuo mlad, 1. jula 1853. godine u Beču, sa 29 godina, na rukama Minine majke Ane, svestan da zbog bolesti tuberkuloze ne može vezati nikoga za sebe.
Pet godina kasnije, Mina je prešla u pravoslavlje i udala se za bratanca knjeginje Ljubice, Aleksu Vukomanovića, sa kojim je dobila sina Janka. Njihova sreća bila je kratka: Aleksa je umro mesec dana nakon Jankovog rođenja, a potom su Minu zadesile još brojne tragedije — smrt roditelja i brata, a kasnije i sina Janka na frontu.
Ova priča ostaje simbol neostvarene, ali večite inspiracije, kroz koju ljubav i umetnost nadilaze životne tragedije.
