„Narodna sloga“?

Piše: Čedomir Antić

​Mislim da je Zdravko Krivokapić politički prevarant?

​Postepeno dolazeći do tog zaključka ni na trenutak se nisam vodio instiktom. Razumeo sam logiku Demokratskog fronta iz leta 2020. godine: hteli su crnogorskog Koštunicu. Čoveka koji bi bio prihvatljiv makar velikoj većini opozicionara. Bili su spremni da za demokratsku promenu prihvate bolni i gorki kompromis. Da se odreknu dela sopstvenih prava i slobode da se bore za ostvarenje njihovog programa u celini. Crnogorci su – zajedno sa drugim višestruko manjim narodima – pretvorili srpskih 50% govornika i 34% građana Crne Gore, u istinski obespravljenu manjinu. Zdravko Krivokapić nije se kandidovao na čelu liste svog bratstva ili plemena. On nije bio samostalni kandidat za predsednika. Njega su kao nestranačkog kandidata nametnuli krugovi crkve koji su ćutali tokom decenija obespravljivanja srpskog naroda. U srpskoj obespravljenost oni su videli veliku, ali ipak podnošljivu, cenu sopstvenih sporazuma sa režimom komunista i njihovih kriminalizovanih „lajt“ naslednika. Pristali su na savez sa srpskim narodom i njegovim strankama kada im je režim okrenuo leđa. Srbi nisu imali izbora osim da im ponovo pruže ruku. Tako je srpski narod bez ustanka, bez daljih patnji, uspeo da zadobije demokratsku većinu. Nismo mi dobili mnogo više nego što su naše nesrećne, većim delom ideologijama socijalnog radikalizma i jugoslovenstva zatrovane, stranke dobile u zbiru na referendumu 2006. godine. Ovog puta pomoglo je narodno nezadovoljstvo koje su okupuli Srbi i njihova napadnuta crkva, a čiji su kontrolni paket ipak pribavili Amerikanci i njihove službe, dajući ga svojim agenturama, raznim vudu magnatima, intelektualcima i sarajevskim vunderkidnima – sličnim onima koji su pre četvrt veka, prvi put u istoriji, jednu crnogorsku vladajauću većinu učinili otvoreno antisrpskom.

​Zdravko Krivokapić je jedan politički nestručan, loš i nesolidan čovek. To se videlo odmah po pobedi opozicije, kada je odbacio bilo kakvu saradnju sa listom na čijem čelu se nalazio. Kada je potpisao politički sporazum u kome su zapostavljeni samo interesi srpskog naroda i sastavio vladu koja nema konsultaciju samo sa poslanicima Srbima iz vladajuće većine. Od tada je za mene Krivokapić samo politički leš. Jedna običan varalica i lažovčina koja je tu da bi obespravila moj narod i vratila Crnu Goru u prošlost. U vreme kada je jedan inteligentan i talentovan političar, Milo Đukanović, shvatio da može da se otvoreno suprotstavi crnogorskoj državi i njenim tradicijama a ostane na vlasti, ali još uvek ne i da takvu politiku može dugoročno da vodi samo ako prihvati ustašku ideologiju. Prošla je godina nesolidne, populističke politike. Crnu Goru je vodio u novi krug ekonomskog egzibicionizma i, za razliku od Đukanovića, čak antiparlamentarne vladavine. Krivokapić nije postigao ništa osim što je novu političku i privrednu konfiguraciju želeo da iskoristi za stvarnje jedne neobične kompetitativno-autoritarne vladavine u kojoj bi narodu omogućavao povećanje plata i penzija na osnovu novih zaduženja i produženja postojanja autoritarne duboke države. Sve to je utemeljio na sukobu DPS-a i Demokratskog fronta – umesto na nekakvom jedinstvu jedne, autoritarne i mastodontske partije, koja bi njegovu nedemokratsku, neprincipijelnu i antinarodnu politiku podržavala.

​Nadavno je u raspravi sa DPS-ovim poslanicima u skupštini, Krivokapić iste optužio zato što su „pokrali“ „najveći narodni pokret“ i „svetlu tačku“ u istoriji Crne Gore – Narodnu slogu. Za one koji ne žive u prošlom veku, reč je o koaliciji Narodne stranke i Liberalnog saveza Crne Gore iz 1996. (ne 1997 kako netačno navodi Krivokapić). Ova koalicija je bila formirana da bi oborila režim jedinstvenog DPS-a. Nakon što je dobila 24% glasova – što je manje nego što proteklih godina Demokratski front samostalno osvaja na izborima – ova koalicija se raspala. Mi Srbi smo teško prevareni od strane tadašnjeg predsednika Narodne stranke Novaka Kilibarde. Umesto prava i ravnopravnosti, dobili smo podelu samo srpskih glasova. Deo naših predstavnika ušao je u Đukanovićevu vladu, koja je pošla putem separatizma. Ako se Liberalni savez i raspao, njegovo nasleđe mržnje je trijumfovalo i vidimo dominira vlašću do današnjeg dana. Narodna stranka će pod Kilibardom propasti i do kraja veka nestati sa političke scene. Srpska narodna stranka je tada počela od početka. Ona predstavlja srpski narod i do 2016. je učetvorostručila broj glasova, postavši najveća opoziciona stranka u istoriji Crne Gore. Uostalom, Krivokapić je bio prvi na listi koalicije koju je činio samo i jedino Narodni front. Ona je osvojila 32% glasova !

​Krivokapić sada želi da nam ponovo nametne prevaru iz prošlosti. Da pregovara u naše ime, vrši vlast, a onda nam u nasleđe ostavi ustaški režim i antisrpsku državu. Ne može ! Vreme je da Zdravko Krivokapić bude smenjen. Ne može biti sloge sa dušmanima. Moguć je samo suživot. Tražimo za srpski narod ista prava koja uživaju Bošnjaci, Albanci i Crnogorci. Ne može mi biti brat onaj koji se srpstva seti samo kada treba da nešto slaže. Ko se stidi naše zastave. Ko i dalje zapostavlja naše pismo. Ko grdi Srbiju… Kome više smeta što je neka frankovačka kalaštura čekala malo na aerodromu, nego što su srpskog mladića Šiptari osudili na zatvor zbog verbalnog delikta.

​Krivokapića, tog političkog truta, debalina i splačinu treba smeniti zajedno sa bilo kime – Hitlerom, Staljinom, dr Antom Pavelićem Mlađim, carem Bokasom ili DPS-om, – jer Krivokapić je nešto gore od neprijatelja naroda, on je nacionalna slabost.