Napad na sveštenstvo, slanje oficira na Kosovo, rat klanova: Čija je Crna Gora?
Čija je Crna Gora? Ko ti je reka da dođeš u Svač? Na ova dva naizgled različita pitanja, a ustvari potpuno ista, niko danas u Crnoj Gori ne može dati odgovore. Jedni će reći da je Crna Gora njihova, drugi će ih demantovati prisvajaći je za sebe, a i treći je takođe svojatati. Svi oni će reći da su pozvani baš oni imaju tapiju na odlaske i ulaske u Crnu Goru, kao i na njenu teritoriju. A ni jedni, ni drugi ni treći se neće složiti baš ni oko čega, a najmanje oko Crne Gore.
Bila je Crna Gora, to je fakat, kroz istoriju, na mnogim iskušenjima, ali, čini nam se nikad ovako raspolućena unutar sebe. Danas, iskušavaju nas i spoljni faktori, ali ponajviše kroz usta „domaćih“ branitelja. Čikaju nas nacionalisti, jedni, drugi i treći, potpiruju vatre na sve strane, a vlast im obilato pomaže u tome. Vri među braćom , kumovima i rođacima. Odavno ključa u Crnoj Gori, ne samo zahvaljujući spoljnoj temperaturi, koja je reklo bi se ispod normale za ovo doba godine, nego vri iznutra, unutar svake porodice, između nacija. Ključa na sve četiri strane Crne Gore, na sjeveru i jugu, i u Brdima i u nahijama. Krv nam kapa iz očiju i kad se pomene sport i muzika, na istorijske teme vadimo noževe, a zbog politike i zbog međa, koje smo za sada stavili po strani, smo spremni da pucamo jedni u druge.
Napad na sveštensto Mitropolije, slanje oficira na Metohiju u sastav okupatorskih snaga NATO-a, vrijeđanje istorije i Njegoša, rat klanova, ubistva, bombaški napadi, smjene nepodobnih, politička i svaka druga korupcija, izdaja, prevara, blud i razvrat… To je razglednica današnje Crne Gore sa potpisom: „Ko ti je reka da dođeš na Konik“??? Pustili smo da pane Konik, bez ijedne osude i bez ijednog opaljenog slova kritike, pa se danas isčuđavamo šta se dešava u Ulcinju ili sjutra u Plavu. A sve je to danas mala Crna Gora, sve smo to mi, jer smo mi lice i naličje ove države. Bure baruta, koje salijeću sa svih strana razni piromani, u namjeri da budu prvi koji je upaliti baklju „slobode“ i čime će valjda svojim bolesnim nalogodavcima dokazati „ljubav“ prema Crnoj Gori.
I šta sjutra očekivati od zemlje u kojoj potomci rasprodaju i poslednju kost svojih predaka, kako bi iznajmili ležaljku na Svetom Stefanu ili rezervisali separe u Trokaderu ili nekom drugom lokalu. Dobru se, izgleda, nažalost, ne možemo nadati. Jer svako daje pravo sebi da samo on ima tapiju na odbranu Crne Gore. Svako ima svoje knjige, svoju istoriju i svoje zapise. Ne znamo čije je šta, ali znamo da nije onoga koji kaže da je njegovo.
I čija je danas Crna Gora? Svačija i ničija.