Mojkovačka bitka nastavak je Kosovske bitke koja traje vekovima

Piše Matija Bećković: Posveta junacima i vitezovima velikih srpskih bitaka

Objavljujemo govor pesnika Matije Bećkovića održan u Mojkovcu 8. januara 2026. godine, na Svečanoj akademiji povodom Dana opštine i obeležavanja 110. godišnjice Mojkovačke bitke

Na svečanoj akademiji koja je 8. januara 2026., na drugi dan Božića, organizovana u okviru obeležavanja Dana opštine Mojkovac i 110. godišnjice Mojkovačke bitke, nadahnuto i posvećeno velikim datumima istorije Crne Gore i srpstva, govorio je pesnik i pisac Matija Bećković.

Svečana sednica i akademija održani su u sali Centra za kulturu u Mojkovcu, uz prisustvo lokalnih i državnih zvaničnika, kulturnih radnika i građana. Na akademiji su tom prilikom govorili i predsednik Skupštine Crne Gore Andrija Mandić, predsednik Skupštine opštine Mojkovac Marko Janketić i predsednik opštine Vesko Delić.

U nastavku sledi pesnikova reč koja je evocirala neke od najvažnijih istorijskih događaja i tragičnih potresa koji su odredili nacionalnu sudbinu ne samo ovog kraja. Govor je bio pozdravljen snažnim aplauzom prisutnih.

Hristos se rodi! Srećan 2026. rođendan Isusa Hrista! Srećan 88. rođendan Mitropolita Amfilohija Radovića! Srećan 110. rođendan Mojkovačke bitke I GRADA Mojkovca! Srećna Nova godina!

Poštovani svečani skupe, dame i gospodo, braćo i sestre, „nemojte po siromaštvu mojih reči suditi o dubini mojih osećanja“, rekao je Nikola Tesla prilikom dolaska u Beograd, a za čast koju ste mi ukazali dajući mi prvu reč na ovoj svečanosti mogu ponoviti te reči i kazati da ste mogli naći dostojnijega i sospremnijega, ali, ne i zahvalnijega.

Od kad pamtim na ognjištu u Veljem Dubokom, Božić nije proslavljan a da nije počeo pomenom Mojkovačkoj bici u kojoj je učestvovao sav moj rod a svaka kuća i savardak od Veljeg Dubokog do Mojkovca. Čim bi uneli Badnjak, Jeja Nišina bi rekla: „U ovu noć je nama mrklo a posle je samo domrcalo!“ Svi smo znali da je to značilo da je tada na Mojkovcu poginuo njen dever Mrkoje Bećković, komandir mitraljeskih četa. Bilo je pogibija i posle Mrkoja. Ona sama je izgubila pet sinova, ali, nijedna se nije brojala u junačke nego u bratoubilačke pogibije. Pesma koju smo svi znali napamet bila je „Mojkovačka bitka“ Radovana Bećirovića. U velikom boju za pamćenje nije nikad zaboravljen samo onaj koga je Bećir u svojoj poemi spomenuo a verovatno se i on ogrešio o nekoga.

Kada smo se preselili u Kolašin, najvažniji događaj bile su guslarske večeri na kojima je najradije slušana Mojkovačka bitka. U publici su bili i preživeli učesnici Mojkovačke bitke. Gledao sam stasitog i otmenog kapetana Vidaka Šukovića sa svečano odevenom suprugom Savetom kako s olimpijskim mirom sluša guslara da bi spokojno i dostojno dočekao stihove posvećene njemu: „A Šuković Vidak iz Morače niti streknu niti im uzmače!“

I na Radio Titogradu bila je redovna emisija sa guslama, umesto liturgije. Svake nedelje u podne umesto liturgije iz svake kuće iza sedam brda ječale su gusle sa radija navijenog na najjače – ponavljala se „Mojkovačka bitka“. Desilo se jednom na guslarskoj večeri u Kolašinu da od prisutne publike jedino guslar nije znao tu pesmu. Ali, nije guslao dugo. Čim je pogrešio, Mijat Mijatović je skočio na binu i oteo mu gusle govoreći: „Momče, izgleda da si ti jedini u ovoj sali koji tu pesmu ne zna! Prvi stih si preskočio, drugi oštetio a treći ti ne damo. Ti si za večeras guslanje završio, a kad budeš pesmu naučio dođi ponovo pa da guslaš kako treba.“

Onda su guslari pesmu cenzurisali prilagođavajući je prilikama, birali koga će spomenuti a koga preskočiti. Ovaj put zamolio sam organizatore ove svečanosti da mi Mrkoja slučajno ne preskoče i javili su mi da neće. Tim pre što je Mrkoje Bećković, kako mi je kazao Milovan Đilas, bio jedini pripadnik regularne crnogorske vojske koji je poginuo na Mojkovcu. Ostali su bili pripadnici Narodne vojske.

Braćo i sestre, Mojkovačka bitka je najvažnija bitka na crnogorskom tlu. Dve su bitke bile na dva najveća praznika srpskog naroda. Jedna na Vidovdan, a druga na Božić. Ko je izostao na Vidovdan 1389. izostao je i na Božić 1916. „Što poslednji beše, zasluga je vaša!“, napisao je Milan Rakić o junacima Kosovske bitke. To se može reći i za vitezove Mojkovačke bitke koja je nastavak Kosovske bitke koja traje vekovima.

Na Mojkovcu je bilo kasno i za izdaju i za predaju. Ko je hteo da izda i da se preda imao je kad a ne da čeka Mojkovac 1916. Od nekoliko značajnih romana znamenitih pisaca posvećenih Mojkovačkoj bici, najznačajniji je roman Milovana Đilasa. Puna je za mene radosti ova prilika što na ovaj dan u Mojkovcu mogu da spomenem i njega i njegov roman i to baš ovde u njegovom rodnom mestu i na ovoj svečanosti. Samo je proviđenje moglo znati da je gotovo sve što bi mogao da kažem o Božiću 2026. na proslavi 110. godišnjice Mojkovačke bitke Milovan Đilas napisao odmah po odlasku sa vlasti 1958., kao sužanj u mitrovačkoj samici. To je remek-delo uvršćeno u antologijska dela srpske književnosti. Naslovio ga je „Crna Gora“, jer se sva Crna Gora svela na Mojkovac, a Mojkovačku bitku nazvao samo „Bitka“, jer Mojkovačka bitka nije bila samo Mojkovačka, već su se u njoj sabrale sve bitke koje je srpski narod vodio od postanja.

Milovan Đilas piše: „Jedan narod se a da to i ne zna odlučivao za smrt da bi živeo, radi ideala kao jedine stvarnosti u tom času“. Đilas se rodio u Podbišću. Imao je pet godina kad je bitka počela i tako je postao očevidac i najdostoverniji svedok. Imao je čast da vidi Serdara Janka Vukotića u kući svog dede Gavra Radenovića i posvedoči da je Serdar Janko sa đedom Gavrom, prvo jutro pre svanuća išao u brdo da useče badnjak, da zapamti da je Serdar Janko jedini ručao tog dana, jeo pastrmku juče ulovljenu u tarskim bojištima, a vojsku je oslobodio posta.

U tom času Serdar Janko je prevrnuo, ako ne najodsudniju, a ono najlepšu stranicu crnogorske istorije, poslednju u kojoj je svojom lepotom sevnula Crna Gora prošlom verom, sadašnjom žrtvom i budućom nadom. I dalje, Crna Gora nije imala takvu ličnost, ali je Mojkovačka bitka imala. To je bio Serdar Janko Vukotić, poslednji velikan klasične Crne Gore koji je stao i ostao na čelu Mojkovca.

Đilas je bio i očevidac da su uz borce išle i njihove žene, majke i očevi. Nije zaboravio da spomene i Stanu Golubovu iz Podbišća, sumanutu od malena, koju je privuklo bojište. Uz komandanta Miloša Medenicu došao je njegov otac Dragiša Perkov i Serdar Miro Vlahović, svečano odeveni. To je bila jedina logistika koju su borci imali. Starci su probijali žice i padali kao snoplje. Uskoci se grabe i Drobnjaci i Šaranci, krvavi junaci, ko će prvi žicu prekinuti, raniti se ili poginuti. Serdar Janko je jedini vojskovođa, zapisao je Milovan Đilas, koji je sa sobom vodio i ćerku.

I on je video među ženama u Podbišću gde se upliće u razgovorima sa Srpkinjama iz Plava. Decenijama kasnije viđali smo obojica Vasiliju Vukotić u Beogradu gde je do poslednjeg dana branila čast i uspomenu na svoga oca. Pisala je i generalu De Golu i molila da zaštiti od oporočanja Serdara Janka, brata po oružju.

I ovo je napisano u romanu „Crna Gora“ – Crnogorci su morali da brane nešto važnije od parčeta zemlje i sudbonosnije od jedne bitke. Srbija je bila jedna od najdemokratskijih zemalja u svetu. Pristalice ujedinjenja sa Srbijom primile su njenu nesreću kao svoju. Srpska je njena sudbina. Ona nema drugog sna osim srpskog. Propasti a ne pokoriti se! Crna Gora je zemlja gde srpsko Sunce nikad ne zalazi.

Mališa Petrović, komandant Narodne vojske, junak romana „Crna Gora“, izgovorio je ove reči: „Srbin sam Crnogorac. Srbin sam jer sam Crnogorac. Ne velim da drugde i drukčijih Srba nema. Zlo nas je razvejalo na sve strane. Ama ja sam takav. Nisam Crnogorac zato što sam Srbin već sam Srbin zato što sam Crnogorac! Mi Crnogorci smo so srpstva. Možeš me ubiti, saseći, smrviti i u prah stucati, ali, što je srpsko to ostaje, dok i trunke ima. I misao moja srpska traje dok ijedan damar kuca. Ima drukčijih Srba. Mi smo oni od Kosova što osvećuju i pevaju nesreće srpske. Zatri Kosovo u pameti i duši srpskoj pa nas nema. Srba nema.“

Mojkovačku bitku su veličali i oni koji su je oporočavali i osporavali. Govorili su da je srpska vojska već bila minula, a crnogorska je ginula u besmislenom boju za drugoga. A da je istina, ijedno od toga bilo bi iznad Boja Kosovskoga.

Mojkovačka bitka nije bila nepotrebna iako je izgubljena, ni uzaludna iako je unapred znan ishod, ni besmislena iako nije menjala sudbinu. Zato što je unapred bila izgubljena, zato se i ginulo da se dodirne iskon, da se dodirne tajna dublja od reči i da potvrdimo kosovsko junaštvo.

U malom Kosovu oglednulo se veliko. Slava Mojkovačkim vitezovima. Hristos između nas!

(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)

(Pečat)