Piše: Sreten Ćeranić
Jezik je jedini i pravi način opštenja Čoveka i Prirode. Dat od Boga (jer u početku beše Reč), on služi čoveku da odvoji Svetlo od Tame i da svoj život posveti Stvaranju. (Jer Bog nas stvori spram svoga lika). U jeziku se, njegovim pravilnim izučavanjem, kriju rešenja svih zagonetki ovoga sveta jer on je rezervoar ljudskog iskustva. Zato, kad god nam neko „kuva čorbu“, mi treba da pročitamo njezine sastojke da bismo, otprilike, znali njezin ukus. (Ili da je probamo da bismo znali sastojke.)
Kad kažemo „dve strane iste medalje“, podrazumevamo njeno bleštavilo i znoj/muku kojima se do sjaja došlo, a ne- kako se prikazuje „u čorbama“ proizašlim iz mračnih antisrpskih kujni- da opiše saradnju, naizgled suprotstavljenih političkih polova koji svoju saradnju u neki mah i legalizuju. Za takvu saradnju naš narod koristi izraz sa „loncima i poklopcima“, ili joštbolje: o „vrećama i zakrpama“.
Svedoci smo višedecenijske kampanje Druge Familije i njezinih propagandno-političkih ispostava, kojom su sa DPS izjednačavani svi Đukanovićevi militantni opozicionari i srpski nacionalni aktivisti. Takođe, svedočimo istovremeno hajci protiv političkog Beograda kao negativne političke pojave. Recept o političkom Beogradu je važio još za zemana Nikole Petrovića, a ovaj drugi je pridodat nakon 1997. Glavni kuvar i drugopomenutom periodu su bile Vijesti i ostali dezinformatori u rukama DPS-a. Dok su nam kuvali tu čorbu, DPS i Vijesti, te njihove političko-finansijske strukture su pohlepno grabile moć. Medalja dvaju mafijaških porodica je dvodecenijska neprikosnovena vlast, bleštava milijardama, a njezina druga strana je uflekana sledećim (još uvek neistraženim) slučajevima: Pavle Bulatović, Duško Jovanović, Saša Pejanović, Ivo Pukanović, Dafna Karuana Galicija, a neki tvrde da tu ima i krvi pok. dr Zorana Đinđića. Takođe, bleštavost milijardi crnogorskih dvaju familija prate i hiljade državljana Crne Gore koji su prebegli u Srbiju i RS nakon 1997., a i neki koji nisu bili te sreće pa su ovde svršili kao žrtve tranzicije, čudnovatih sudskih procesa ili još čudnovatijih tragičnih slučajeva. No, istovremeno su bili lonac I poklopac: Druga Familija je zgrtala milijarde s Đukanovićem, dok su gladnom narodu služili pomije. Gde god je Perović kuvao čorbu, Milo je poklapao, a gde god je Đukanoviću pucala vreća sa opljačkanim novcima, Miško Perović ju je brižljivo krpio, sve dok narod nije bio sit splačina i Zapad, uvidevši to, odreagovao i odgurnuo Đukanovića. Tada su drugofameljaši sa pomija prešli na koktele, crvene u bojama ljubavi, u koje su stavljali razne opijate slavljeničkoj masi dok ne biše li zakrpili i sakrili zajedničku vreću. Vremenom su kokteli ostavili gorak ukus mamurluka- od Sporazuma do dva puča 5. septembra leta gospodnjeg 2021.- masa je ukapirala da ih neko truje.
Kako nam bi rečeno da će se saplesti svi nepravedni, tako se Vijesti sapletoše „ko pile u kučine“ i prvo Žeks iz kučina nas pošteno izvređa, a za njim nesrećni slučajevi Srdan Kosović i Petar Komnenić- pokušavajući da se izvuku iz kučina- pišući plačljive kolumne i dovodeći Đilasa da kuva čorbu, dodatno se upetljaše. A vreća počela da puca sve više, konca fali, a Hanibal ante portas: Zapad nedvosmisleno nema ništa protiv ulaska militantnih Đukanovićevih opozicionara u institucije (a ima protiv povratka DPS), a tamo nas čekaju odgovori na (pomenuta) nerazjašnjena ubistva, na izbornu matematiku i na poreklo sadržaja džakova koji pucaju.
Ukoliko bude volje među ovima što ulaze u vlast- ako ne bude, treba građanstvo da ih privoli- biće zanimljivo posmatrati drugu stranu medalje crnogorskih familija, naročito što je taj put išao starom latinskom „per aspera ad astra“, a zbog svih nepočinstava treba da se svrši na smetlištu istorije.
P.S. Ima srpska struja (u kojoj se zadese, uistinu, poneki zavedeni i dobri Srbi) koju nisu omamili kokteli nego udebljale mrvice i pomije Druge Familije i još nekih (Milovih) struktura, pa danas podržava Đilasa u rečenici da je za zemana Đukanovića postojao veći stepen demokratije nego danas u Srbiji kod Vučića. Nek se stide pred grobom pokojnog Velimira Erakovića, koji je otišao u Beograd da ga ne bi Đukanovićev režim ubio; izbegavši od Đukanovića kod tog „Đukanovićevog saradnika“, ostao je do upokojenja ostavljajući- kao i mnogi pre njega- u našoj borbi takav trag da, iako mrtav, čini se da gromko k mafijašima galami: I grobovi naši boriće se s vama!
