Piše: Bojo Pižurica
Evo u radosti, slozi i veselju, dočekasmo znameniti 28. jul, dan koji dolazi tačno 16 dana nakon 12. jula. Ah, taj juli. Dočekasmo i 51. godišnjicu rušenja Kapele na Lovćenu. Rušenja, ali i otvaranja mauzoleja u čast NJegošu. Da li baš njemu u čast ili nama na čast, nije važno. Važno je da smo srubili Lovćen, oburdali Kapelu i skinuli krst. Na samom otvaranju raniji mudri drug Milatović je rekao da je to “znamen koji povezuje NJegoša sa svim sadašnjim i budućim generacijama”. Sa čim ih još povezuje, važni drug nije spominjao.
I jedna ministarka je lani rekla da mauzolej predstavlja “jedan od najatraktivnijih kulturno-istorijskih objekata u CG”. Baš ono što je Njegoš mislio i u amanet ostavio.
Njegoš, kao tragični junak kapelne misli, Kapelu je sagradio i posvetio je svom stricu, Svetom Petru Cetinjskom. Mi smo je srušili smatrajući da taj ne zaslužuje tolike počasti. Koliko nas je kleo, dosta mu je i onaj bulevar u Pg. Možda treba i to da mu uzmemo, imena Sekule i Savića čekaju ko zapeta puška.
Koliko su rušitelji pa graditelji bili mudri, vidi se i po tome što su prvo na vrh ispeli onu predivnu skulpturu od 28 t, pa oko nje opleli mauzolej. Projektovani ulaz bio je mali, ali je velika bila ideja o slozi i bratstvu. Tu Njegoš drži na krilu zamišljenu otvorenu knjigu, vjerovatno Gorski vijenac prepjevan na crnogorski ili program rada dps-a. Iznad glave mu se vije i zakriljuje ga onaj naci orao, da ga slučajno opet ne bi udarilo kakvo kosovsko ili svetosavsko sunce. Da bi mu pojačali ugođaj, zazidan je i zazindan zidovima debelim metar i po. Ko pažljivije oslušne, može da čuje i tiho naricanje one dvije kamene Crnogorke sa dušom teškom po 7,5 t.
Gradnjom mauzoleja ispravljena je velika istorijska nepravda. Još otkako je Njegoš podigao Kapelu, traje težnja MG čovjeka da je sruši i da na tom mjestu podigne mauzolej u najboljoj crnogorskoj tradiciji . Nijesu ni komunisti, grdni, rušili sa svoje pameti i zato što im se šćelo. Isto ko i ovi danas, nekad se mora i ono što se neće. To im je došapnuto i dojavljeno sa iste one pacovske adrese, zato se možda i ta nova građevina zove mausoloej.
Slažemo se mi da je NJegošev amanet svetinja, ali veća je svetinja ono što je nama korisno i šta nam treba. A treba nam Njegoš u mauzoleju, mauzolej na Lovćenu a Lovćen u Evropi. Nećemo valjda u Evropu sa Kapelom pa da nam se smiju Ursula fon der Ursula i Analena fon der Ribentrop.
Ima i ovih zabluđelih koji bi da ruše naš mausolej. Ima li većeg užasa i košmara nego zamisliti na tren da se lovćenski hrbat završava sa Kapelom. Zamisliš i zgroziš se, a mi ne volimo da se zgrozimo nego da se zbrozimo. Rušenje Kapele bio je civilizacijski a rušenje mausoleja bio bi varvarski čin. Jezerski vrh sa Kapelom je za nas vrh jeze.
Njegoševa poslednja želja bila je Kapela, a naša prva je mausolej. On je veći i značajniji od Njegoša. Bez Njegoša se, to vidimo, može, ali bez mausoleja nikako. I nije taj Njegoš bio baš toliko genijalan, jer da jeste, ne bi toliko srbovao. On je mudar tek iz mausoleja, on je mit a mausolej je stvarnost. Kapela je samo vlaška dangubica, srbijanski budžak iz koga viri Kosovo i svetosavlje.
Dok ima Lovćena ima i CG a dok ima mausoleja ima i MG. Mausolej pazi na svoje sledbenike, on je ispravio sve istorijske greške i obmane, i naše, i Njegoševe. Mausolej je priznao Kosovo, Kapela ne bi nikad. Kad bi Kapela ušla u Nato ili slala vojsku put Rusije. Zato ona nikad ne smije biti simbol CGMG, to je ipak ostala petokraka i zakletva brozu.
Mausolej je oslobođen hrišćanske simbolike, da mu ne smeta u njegovoj duhovnosti. U njemu je sve, i istorija, i prošlost i budućnost. I jezik, i latinica, i Lovćen i mi.
Dok je nama našeg granitnog mausoleja, mi znamo da su i naša namještenja i poslovi isto tako granitni i monumentalni. Mausolej u srcu, Rim u oku, vila u Boku. Bili smo mi pod Kapelom pa dokle smo dogurali. Tek pod mausolejem postali smo ljudi, Evropljani i milioneri. Zato je naša vjera u mausolej veća od vjere u Kapelu. Nije mausolej stvar ni politička, ni ideološka, ona je stvar srca. I stomaka, Kapela je stvar grba i prošlosti a mausolej stvar trba i budućnosti.
Zato, slažemo se sa onim pokličem – Dogodine na Lovćenu! Naravno, u slozi i bratstvu, i da se onda svi zajedno saberemo oko mausoleja, poklonimo onom orlu i da nas bog vidi. Onaj pobjednički, zapadni bog.
Ipak, nijesu važni samo mausolej i Kapela, već I Njegoševi posmrtni ostaci. Tamo đe su oni, tamo je i CGMG. Ako, ne daj bože, oni krenu prema Kapeli, to znači da su Rusi na Dunavu a Srbijanci na Tari. Tada će, siguran sam, MG pohitati da sam brzo sruši retrogradni mausolej, podigne kapelu i ispuni Njegošev zavjet.
(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)
