PIŠE: SIBIN
Ljeto je najvulgarnije godišnje doba.
Nikad nismo toliko izloženi svom I drugim tjelesima, golotinji, hladnim napicima I oznojenim lubenicama, te uličnoj roštiljadi, raskokodakanoj trgovini đinđuvama izloženim u otvorenim gepecima kombija I pasata.
Nadalje: odasvud trešti užasni splet tonova turbo folka ili kakve trećerazredne elektronike; plaža je maksimalno libidizovana pijaca!
Jesen je, krivicom srceparajućih stihoklepaca, patetizovana.
Naročito je u mehaničkoj, traljavoj I nategnutoj rimi uproštena ona njena intimna dimenzija, zebnjom osjenčena u kojoj se osjeća strah I drhtanje, „univerzalna napuštenost“ (Pasternak) u ovoj dolini leleka.
Nije nepoznato da su mislioci tražili plodno tle za se, Niče kao I Rembo (suvi I trezven, „visok vazduh“, dok je drugi bježao u agoniji ka pustinjama koje će ga učiniti čudovišno snažnim), a skovano je nešto poput geoglazbe & geopoetike.
Za to se strastveno interesovao Delez, o čemu na mahove govori u vjetrovitim, brzim I dubokim „Dijalozima“, u kojima slavi, između drugih, I Ž. l. Godara, koji je za sebe želio da bude – fabrika filma, neiscrpni studio I vrelo proizvodnje…
Ljeto je antimetafizičko doba, odveć čulo i ušarano, na strani je prolaznosti I plotnosti, međutim, daleko od toga da je erotizovano, zavodljivo, ili demonsko.
