Piše: Milorad Vukašinović, novinar i publicista
U politici velikih sila Balkan je odavno označen kao svojevrsna laboratorija za stvaranje novih nacija i državnih entiteta. O tome svedoče mnoga deklasifikovana istorijska dokumenta. Tako je odmah posle završetka Berlinskog kongresa (1878) od Srbije zahtevano da zaustavi unutrašnju propagandu o ujedinjenju srpskih zemalja, a što je nedvosmisleno potvrđeno Tajnom konvencijom koja je nimalo slučajno potpisana na Vidovdan 1881. godine. U isto vreme, Benjamin Kalaj je u Bosni i Hercegovini propagirao koncepciju „duhovnog preumljenja” Srba koja je bila zasnovana na potenciranju njihovih regionalnih različitosti. Austrougarska se veoma angažovala i u procesu formiranja savremene albanske nacije – naročito od 1896. do 1908. godine.
Na osnovu dokumenata, koje je pronašla u bečkom Dvorskom arhivu, bugarska istoričarka Teodora Toleva je dokazala da je postojalo posebno odeljenje austrougarskog Ministarstva spoljnih poslova, koje je finansiralo čitav mehanizam delovanja svojih konzularnih predstavništava na teritoriji Osmanskog carstva. Osnovni cilj je bio da se pomogne razvoj „autentične albanske pismenosti” ali posledično i „albanske nacionalne svesti”. Objavljena bečka dokumenta pokazuju da je ovaj model kreiranja albanske nacije nailazio na brojne objektivne prepreke na terenu jer su razlike među tzv. lokalnim fisovima bile veoma izražene. Uz to, austrougarska služba je bila često primorana da velikim svotama novca potpkupljuje vođe ovih klanova – što se pokazalo kao efikasnija metodologija u odnosu na kulturne uticaje.
Zanimljivo je da je bečki model stvaranja novih nacija na Balkanu preuzela Velika Britanija. Istoričar i obaveštajac Siton Votson je čak veličao „civilizatorsku ulogu” Monarhije, uz isticanje kako bi „eventualni trujumf Srba na Balkanu predstavljao najveću nesreću za evropsku kulturu i civilizaciju”. Mada je godinama važio za „projugoslovenski” nastrojenog diplomatu, Siton Votson je posle 1918. godine predlagao da London vodi prohrvatsku politiku u novostvorenoj državi Srba, Hrvata i Slovenaca, što se i dešavalo između dva rata. Kao centar svetske zakulise London je bio uključen u sve velike antisrpske intrige: ubistvo kralja Aleksandra u Marseju 1934. godine, zatim svrgavanje Milana Stojadinovića, stvaranje Banovine Hrvatske 1939. godine, pa čak i naoružavanje oko 200 hiljada Hrvata uoči Drugog svetskog rata (1941–1945). Posebna obaveštajna pikanterija je podatak da je zloglasni Pavelić od 1926. godine na platnom spisku britanske obaveštajne službe. Podsetimo, Velika Britanija je prva država koja je posle rata obustavila progon nacističkih zločinaca, pod izgovorom formiranja tzv. „antikomunističkog konzorcijuma”.
Ustavno „jevanđelje” 1974. godine
Veze britanske obaveštajne službe i vrha Komunističke partije u Jugoslaviji su odavno razotkrivene. Već u vreme Drugog svetskog rata uspostavljeni su tajni kontakti između Tita i Čerčila koji su logično nastavljeni i posle 1945. godine. Nema sumnje da je razlaz sa Staljinom 1948. godine kreirao London, kao i da je surovi obračun Broza sa unutrašnjom opozicijom u partiji delo britanske obaveštajne službe. Ova mračna epizoda posleratne jugoslovenske istorije proistekla je iz analitičke procene Forin ofisa „da pobeda nad komunizmom nije moguća bez likvidacije staljinističkih kadrova u komunističkim partijama širom Evrope”. Velika Britanija je kasnije podržala formiranje Pokreta nesvrstanih i, uz Vatikan, bila najjače obaveštajno i spoljnopolitičko uporište Brozove Jugoslavije. Iz perspektive zvaničnog Londona, Tito je bio jedna vrsta ličnog garanta njihovih interesa na Balkanu koji su bili zasnovani na izrazito protivsrpskoj osnovi.
Malo je poznat podatak da kada je, 21. februara 1974. godine, proglašen Ustav SFRJ koji je konfederalizovao i razorio državu, ovaj akt nije bio autentični proizvod Brozove političke vrhuške, već delo britanske strategije. Zanimljivo je da je ova strategija napisana još u aprilu 1943. godine, o čemu je javno govorio Miroslav Svirčević, prerano preminuli srpski istoričar i pravnik. On je 2011. godine obelodanio postojanje dokumenta britanske tajne službe SOE koji povezuje Ustav iz 1974, dezintegraciju SFRJ devedesetih, NATO agresiju na Republiku Srpsku i Srbiju, presude Haškog tribunala Srbima, ali i pozadinu atentata na premijera Zorana Đinđića i beskonačno uslovljavanje evrointegracija naše države.
Svirčević je otkrio da je u temelj Ustava iz 1974. godine ugrađeno staro pravilo engleske politike da Srbe treba sputavati u miru jer su im državne ambicije velike i opasne, a da ih treba koristiti u ratu jer su izrazito ratoborni. Dokaz za to je pronašao u dokumentu s arhivskom oznakom PRO, FO 371, 30255, SOE/Yugoslavia 71, HS5/938 od 11. aprila 1943, sa kojeg je tek posle 2000. godine skinuta oznaka tajnosti. Na jednom mestu Svirčević navodi sledeće: Posle otkrića i čitanja ovog istorijskog izvora mogu se jasnije sagledati događaji iz bliske prošlosti. Mnogo je jasnije zašto je Zapad najodlučniji i najfanatičniji branilac „tekovina” Ustava 1974. godine. Jasno je zašto je Badinterova komisija pošla od principa Ustava iz 1974. godine prilikom izrade elaborata o ustavnopravnom stanju SFRJ 1991. godine. Takođe je jasnija i svrha formiranja Haškog tribunala za zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji, a koja nije bila u tome da se sudi pojedincima koji su počinili ratne zločine tokom krvavih građanskih ratova u bivšoj Jugoslaviji kao direktnoj posledici primene odredaba Ustava SFRJ od 1974. godine, nego da se sudi svima onima koji su se usudili da ga ruše. Zbog toga su pokrenuti postupci protiv političkih i vojnih rukovodstava Srbije, Republike Srpske i nekadašnje Republike Srpske Krajine, pošto su ona pokazala najviše „drskosti” u rušenju „Kardeljeve povelje društva”. Upravo zato, Zapad je surovo kažnjavao „svaki pokušaj narušavanja nametnutog ustavnog jevanđelja”.
Preumljenje Srba
Dokument britanske tajne službe Osnova za politiku prema Jugoslaviji (The Basis Policy for Yugoslavia) od 11. aprila 1943. godine, u velikoj meri je uticao na položaj Srbije u jugoslovenskoj državi posle Drugog svetskog rata. U njemu je naglašeno da će „sve tri slovenske nacije”, Srbi, Hrvati i Slovenci, u Jugoslaviji biti potpuno ravnopravne i da će „svaka od njih vladati isključivo svojom teritorijom”. Ovaj princip je istovremeno najvažniji za Srbiju i srpski narod, pošto je otvoreno nagovestio šta ih čeka nakon pobede savezničkih zemalja nad Silama osovine: „Stara politika administrativnog centralizma biće zamenjena politikom široke autonomije za srpske provincije, što posebno važi za Crnu Goru, Makedoniju i Bosnu”.
Britanci su navedene principe precizirali u odeljku Regionalni problemi u kojem piše: Za vreme osmanske vladavine Srbi su živeli odvojeno u različitim regijama; različite srpske oblasti su zbog toga imale različite stepene razvoja; oslobođenje Srbije je bilo ostvareno u uspešnim sukcesivnim fazama; neke provincije su ostale još dugo pod osmanskom ili nekom drugom stranom vlašću kada je srce Srbije steklo nezavisnost; sve ovo je imalo za posledicu duboke razlike u kulturnom razvoju i tradiciji između različitih srpskih oblasti. Zbog svega navedenog, u budućnosti se mora garantovati široka autonomija za ove oblasti. Narod Makedonije, Crne Gore, Bosne i Vojvodine ne razlikuje se od Srba, ali on ima drugačiji karakter i poglede od naroda u Kraljevini Srbiji tako da zaslužuje uživanje posebnog političkog položaja. Uz to, najvažnije funkcije vlasti biće prenete sa centralne vlade na oblasne političke organe.
Iz svega navedenog, Svirčević zaključuje da su još 1943. godine agenti britanske tajne službe za specijalne operacije preporučivali svojoj vladi politiku drobljenja srpskog etničkog prostora i stvaranje novih, oblasnih političkih autoriteta u srpskim zemljama. Očigledno je da je premijer Čerčil uvažio preporuke svojih obaveštajnih agenata na terenu i izabrao Broza i njegovu vojsku kao glavnu savezničku silu na Balkanu. O tome je veoma lako postigao sporazum sa Staljinom nekoliko meseci kasnije u Teheranu, pošto su se politički interesi Velike Britanije i SAD podudarili sa balkanskom politikom Staljina, zasnovanom na ideologiji KP SSSR i Kominterne. Kada se dublje rastumače navedeni principi nove britanske politike prema Jugoslaviji saglasno navedenom dokumentu, može se lako uočiti njihova neverovatna sličnost sa principima jugoslovenskog uređenja prema Ustavu od 1974. godine, naročito kada je u pitanju ustavni položaj SR Srbije, SAP Vojvodine i SAP Kosova, kao i srpskog naroda u drugim jugoslovenskim republikama. Otuda i Svirečevićeva konstatacija da su ga principi britanske strategije neodoljivo podsećali na krilaticu Brozovog režima Slaba Srbija –jaka Jugoslavija.
U nastavku izlaganja preminuli istoričar dodaje još jednu tezu: da je na titoističku verziju socijalističkog federalizma, prepunu nelogičnosti pa čak i komičnih fantazija, snažan upliv imala zapadna diplomatija kojoj je bilo stalo da se odnosi među jugoslovenskim narodima, republikama i pokrajinama urede u skladu sa njenim političkim interesima. Naposletku, ne treba zaboraviti da je i pokojni premijer Zoran Đinđić likvidiran neposredno posle davanja izjave za domaće i strane medije u kojoj je rekao da mu se čini kako je nekadašnje načelo Slaba Srbija – jaka Jugoslavija zamenjeno načelom Slaba Srbija – jak Balkan, te da će on sve učiniti da to ne bude tako. Sve ovo ozbiljno navodi na razmišljanje da su, osim domaćih i zapadni obaveštajni faktori verovatno bili umešani u organizaciju i izvršenje gnusnog zločina – zapisao je još 2011. dr Svirčević.
Kraj istorije
U vremenima velikih političkih potresa u Srbiji u poslednjih godinu dana, čini se korisnim podsetiti na londonska otkrića Miroslava Svirčevića, jer neko je svojevremeno upozorio da narodi koji nisu naučili lekcije iz istorije, zaslužuju da im se te lekcije ponove. Kada je kao ekspert odbrane svedočio u Hagu, naš istaknuti istoričar Čedomir Popov izgovorio je čuvenu rečenicu: Koliko Srbija treba da bude mala da nekima ne bi bila velika.
Poznati akademik je jasno time aludirao na ideju zapadnih centara moći da Srbija mora da prizna „nezavisnost Kosova i Metohije”, ali i da prihvati „državnost Vojvodine”, podrži gašenje Republike Srpske i potpuno zaboravi na Srbe u nekadašnjoj Vojnoj krajini, Crnoj Gori i Makedoniji, ako uopšte želi da nastavi integracione procese u evroatlantske strukture. U suštini, reč je o nepovoljnoj i ponižavajućoj ponudi koju bi svaki ozbiljan srpski državnik morao glatko da odbije jer je previsoka cena za jedno veliko ništa.
Na kraju: ustav SFRJ iz 1974. godine bio je završni čin u procesu konfederalizacije i postupne razgradnje nekadašnje jugoslovenske države utemeljene na odlukama tri zasedanja najvišeg revolucionarnog tela AVNOJ-a 1942, 1943. i 1945. godine. Posleratnom pravničkom alhemijom koja se zasnivala na odlukama jednog nelegitimnog tela, stvoreno je takvo „ustavno uređenje” koje je postepeno Srbiju pretvorilo u teritoriju bez pravnog naslova.
Naime, pravnički je potpuno pogrešan rezon o tome da je postojala nekakva „uža Srbije” sa dve autonomne pokrajine; nažalost u stvarnosti nije bilo nikakve Srbije. Zbog svega toga srpski narod je platio veoma visoku cenu i plaća je i danas, proteran i progonjen sa svojih vekovnih ognjišta, na kojima nastaju nove nacije i državoliki entiteti. O tome, u ovo vreme velikih svetskih previranja, treba posebno voditi računa.
LITERATURA:
1. Toleva, T. (2020). Uticaj austrougarske imperije na stvaranje albanske nacije: 1896–1908, Filip Višnjić, Beograd
2. Ustav iz 1974. pisala i tajna služba Britanije, Večernje novosti, 23. 2. 2025.
(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)
