Piše: Emilo Labudović
Milo Đukanović ima četiri stana, dvije firme i „siću“ od tridesetak hiljada ušteđenih evra na računu!? Mnogo, zagraktaće puka sirotinja koje je u Crnoj Gori najviše i koja jedva krpi kraj sa krajem. Ali, budimo realni i zaključimo: malo! Malo i premalo. Ovoliku imovinu prijavljuju čak i supruge iole značajnijih funkcionera, a ovih dana, zbog višestruko veće imovine „specijalci“ iz tužilaštva poprijeko gledaju na desetak „specijalnih“ kolega iz MUP-a. Oni iz ANB još čekaju na red. A sad da se vratimo „slučaju“ Zagora te Neja, duha koji već tri decenije kruži nad Crnom Gorom. Čas ga ima, čas ga nema, ali nema da ga nema. Čovjek koji je slovio, a kod nekih još uvijek slovi, za „kralja iz Rastoka“ da prijavi samo toliku imovinu, e to je sramota i za „kralja“ i za „kraljevinu“!
Bio ga je glas (milicija nije još) da je, osim što je „kralj“, i biznismen „odavde do Tokija“, da ima firme i račune na svim onim ostrvima izvan domašaja pravde, da milion evra može za sat, dva, da okrene i dvanaest puta, da ima ne samo stanove nego i vile za koje, eto, ni sam ne zna da ih ima, da umije da nabaci na volej i bratu i sinu, kumovima i prijateljima, a šuškalo se kako mu od svakog „posla“ ovih koji pod okriljem policije „posluju“ kapne „piksla“ od 300 hiljada evra. Nije mnogo, ali… kap po kap, nakapa se. Pa gdje to onda sve ispari i nestade, kako se tolika riznica svede na nivo osrednje ljubavnice nekog od ministara? Kud’ je blago, care Radovane?
Ima primjera u svijetu da su brojni sportisti, glumci i pjevači desetine i stotine miliona dolara zarađenih u karijeri spiskali za par godina i završili na ulici kao socijalni slučajevi (mi ovoga našega nećemo pustiti dotle, makar mi prosili za njega), pa se svijet pitao šta im bi? Naš „kralj“ se, koliko ja znam, nije kockao osim ako je tu i tamo uplatio „kladžu“ od evra, dva, tipujući uglavnom na Italijane. Nije imao ni neki otvoreni biznis da bi propao na berzi, nije ulagao u infrastrukturu (osim svoju), nije dizao fabrike (taman posla, rušio gdje god ih je bilo), ne izdržava ni brojnu familiju (sin se fino snašao, mada pričaju da je i on dopao „minusa“, ali pala muva na međeda), sestra, sestrić i kompanija su do guše u evrima… Pa, kud se đede blago, Care Radovane?
Ne sumnjam da je Mića išta sakrio i uturio na tuđa imena i tuđe račune. Ne bi on to, a nema ni razloga da krije. Sve što ima stekao je crnčeći dan – noć za dobrobit svih nas, od skromne platice i nadoknade za topli obrok i godišnje odmore, jer ga taj osim u Rastoke, Dubaji i na Azurnu obalu, nigdje nosa pomaljao nije. (Beogradski splavovi se ne računaju jer su i oni i Jami bili samo hir mladosti). Dakle, sve što je imao i ima – na papir, a papir na uvid Agenciji i javnosti. Pa, kom’ opanci a kome obojci“! Pošto je javnost „po difoltu“, što bi rekli ovi novojezikoslovci, sumnjičava i samoj sebi ne vjeruje, sav nam je nad na Agenciji, a onda Tužilaštvu i ovom našem slobodnom, nezavisnom, nekorumpiranom i nepritisnutom sudstvu. A kad ono presudi, ni u Strazburu ne mogu a da ne aminuju.
A do tada, a to obično bude „na kukovo ljeto“, Mići ne preostaje ništa drugo nego da se guči i stiska i tih nekoliko stanova, da polako gricka to malo ušteđevine i da izgleduje na poštara oko dvadesetoga u mjesecu. Pa kako mu bude.
(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi portala Borba)
