„Krivu kletvu na dom ne ponesi, jer je muka sa Bogom ratovati“

Piše: Sreten Ćeranić

Povukao sam obe objave o tragediji na Cetinju, i to ne zato što sam želeo da promenim ijedno stanovište izneseno tamo. I dalje mislim da jedan onakav masakr nije prouzrokovan nikakvim kolektivističkim tenzijama niti kolektivnom pripadnošću, te da je svaka reč u tom pravcu raspirivanje mržnje koje mora biti kažnjeno od strane nadležnih institucija i nas kao društva; ali i da se mora utvrditi tačno delovanje kasapina s obzirom na sve čime se pre zločina bavio da bi se sanirala eventualna šteta koju je – koristeći prilike – mogao da napravi. Što se tiče njegove egzekucije, ako se nedvosmisleno utvrdi da je izvršena nad njim teško ranjenim, mislim da treba suditi za svirepo ubistvo iz osvete jer nijedan stanovnik planete ne sme da glumi sudiju, posve što je reč o čoveku koji je već jednom – presudio. Ne želim, dakle, da pljunem ijednu žrtvu bilo kog, naročito ne ovako bezumnog zločina i da taj zločin pripišem bilo kojoj višoj sili – premda u obe verujem, ili što bi Pekić rekao: „Ko u Đavola ne veruje, već je njegov!“ – ali, ni ne želim da učestvujem u patetičnoj predstavi bratstva i jedinstva koju masa ljudi ovih dana priređuje. Na Cetinju je Kain opet ubio Avelja, i to je razlog da budemo pogođeni kao hrišćani, ali ne i da izmišljamo sebi krivicu i da se – biblijski licemerno – busamo u prsa junačka da bi drugi videli našu žalost.

Prvo, ja se ne osećam ni delimično krivim – pošto se ovde govori najviše o zajedničkoj krivici celog društva oko tenzija – za masakr na Cetinju. Nisam se nijednom ispentrao na neku bogomolju ili sličan objekat sakralne važnosti da istaknem zastavu Srbije. Nikad nisam kleo niti želeo smrt bilo kome, naročito ne verskim velikodostojnicima. Pa ni onima koji su bili ideolozi, učesnici i danas relativizatori i negatori brojnih zločina duž prečanske Srbije celog 20. veka. No, i da jesam ne postoji nijedan dokaz da su te tenzije koje su zločinac, njegov ubica i neki ožalošćeni izazivali – povezani sa posrednim ili neposrednim uzrokom pokolja. Štaviše. Uzroke neki vide u crnoj magiji, neki okidač vide u neplaćenoj kiriji, a neki prosto kažu da je čoveku tek onako „dunulo“. Ali niko, niti ijedan dokaz poznat javnosti, ne kazuje da je bilo ko od ubijenih ili ubica svoju ulogu dobio zbog nacionalnosti i verske, ili neke druge kolektivne pripadnosti. Ono što bih sad želeo da kažem – ne tiče se samog masakra, njegovih motiva ili posledica, već ponašanja onih koji su, posle ožalošćenih i stradalih, najviše pogođeni ovim zločinom. Reč je, razume se, o pripadnicima crnogorskog nacionalnog korpusa koji se protive SPC-u.

Njegoš kaže: „Krivu kletvu na dom ne ponesi, jer je muka s Bogom ratovati.“

Zanimljivo je da se jedna od najsujevernijih nacija, gde je ta odlika najviši stepen dostigla na samom Cetinju, ovih reči seti kad im deca uveče sanjaju košmare ili kad njihov antihrišćanski (i po delu, i po reči – dakle, nemoralni i razvratnički) život donese sijaset bolesti. Tipični primeri za to su pokojni Vicković i Bogdanović, kao jedni od pokretača ovog zla danas, i još sijaset drugih primera. Na dan kad se tragedija desila, niz cerkovnih ličnosti – u prvom redu Mitropolit i Patrijarh, ali i niz drugih klirika – su uputili prigodne reakcije na istu. Cetinjani su na to, kao da je situacija svakidašnja, odreagovali psovkama, kletvama i pretnjama. Na dan kad su im u prestonici stradala i dva, anđelski nedužna dečaka – crnogorski nacionalisti, kojima su važni šrafovi bili obojica ubica i niz ubijenih, svu odgovornost su prebacili na teren srpske nacionalne zajednice. I Srbi su svoj deo krivice, vidim, prihvatili. I još bi i mene, kroz svoje kolektivne nastupe jer govore „mi“ umesto „Ja“, da nateraju na to. E ja neću. Nisam kriv za cetinske grehe niti imam kakvu relevantnu vezu sa Cetinjem da bih mogao da se kajem. Mogu da se molim „za sve pravoslavne hrišćane“, i to mislim da je naša obaveza, ali tu spada jedva nekoliko procenata stanovnika Cetinja. Tu, razume se, ne računam one koji uleću u manastir u dva, tri sata posle ponoći da im krste decu, pa posle dva dana osvanu ispentrani na crkvi preko puta da rašire zastavu.

Da je ič ljudskosti u njima bilo, onaj dan biše skinuli zastave koje su okačili po zvonicima i ostalim delovima hramova, stavili ih na pola jarbola i tako pokazali da su svesni tragedije koja je u crno zavila nekoliko kuća i jednu slavsku sveću ugasila. Ali ič ljudskosti nisu pokazali, bez što su patetičnim, i najblaže rečeno morbidnim, medijskim nastupima želeli da dobiju pažnju javnosti.

Slika je od pre tragedije. Svašta se u ovoj zemlji videlo poslednjih godina, ali zaista nisam očekivao da (buduća) majka skače po zvoniku hrama posvećenog Svetoj Petki.