Piše: Sreten Ćeranić
„Tu noć se pevalo, gostilo i igralo kasno u noć. Srpski narod je slavio pad svog, ko zna kog po redu arhineprijatelja; ne nadajući se, po običaju, sledećem…“
Ovo je kraj poglavlja antibajke koju živimo. Sinoć je ubedljivo, srpskim glasovima kao prelomnim, pobedio Jakov Milatović. Zgazio protivnika. Uništio arhineprijatelja. Od kad znam za sebe, a danas više nisam klinac, znam za ime – Milo. Njegovim imenom su ispisani užasi koje su prolazili moj narod – moji istomišljenici, prijatelji, porodica i, na koncu, sam ja. Služio je kao abolicija za sva nepočinstva. I danas toga više nema. Mnogi je danas ostao na vetrometini, sa strahom od toga – ko je sledeći. I ne mogu reći da mi nije drago, premda znam da će za većinu njih to ostati samo strah. Ali ipak – i za većinu nas je to bio samo strah, ali smo ga živeli i nismo mu se predali.
No, ovo nije kraj antibajke. Srpski narod u Crnoj Gori je preživeo poraz teži od Kosova. Na tlu gde smo prisutni najmanje hiljadu godina, otpadnici od našeg naroda su napravili sistem koji je antipod naše nacionalne misli, oteli nam jezik i ugurali nas onamo kamo ne pripadamo – u notorni katolički politički model, protivan našem identitetu i povesti. Parafrazirajući prof. dr Lompara za odnos Evrope prema Srbiji zbog Rusije – Zapadu je Crna Gora bitna onoliko koliko je Srbija u njoj. To za sobom vuče i obrnut politički smer: crnogorske političke elite će sebi kredite i važnost uopšte pred međunarodnim i regionalnim centrima moći tražiti u stalnom sukobu sa Beogradom, koji će iziskivati i sukob sa srpskim narodom u Crnoj Gori. U tom sukobu, opet će nekome biti dozvoljeni ogromni kriminal i korupcija, opet će neko napraviti škaljar i kavač, opet, opet i opet.
Videćete opet ona lica koja smo pljuvali u dubini. Janko Odović će vam biti glavni za socijalna pitanja, gde se računa i briga o oduzimanju dece. Vlast, duboku državu će da vam čine i Dona Paulina koja je otvoren ustaša, a Milojku i Džejkobu će šaptati Alexandar Dragićević i ostali potomci osnivača DPS i SDP. Cetaši će opet da vam budu na prijestolju, jezik ćete da vidite malo sutra – a, svakako, možete da računate i da će Vojska Crne Gore reagovati na Kosmetu protiv Srbije. A ako se Džejkob tome suprostavi, kao Momir onomad, već će vam pronaći lidera koga će Zapad proglasiti liderom evropskih integracija i demokratom; a oni koji su nas gazili bivajući Milovim režimom po dubini će ga zvati ocem nacije. Litije će proglasiti velikosrpskim nasrtajem (kao i AB), a srpsku Crkvu – zaštićenu zahvaljujući muslimanu albanske provenijencije – agentom ruskog imperijalizma.
Nismo svesni povesti. Predali smo joj se kao da je završena. I platićemo tu cenu. Bojim se – što kasnije, to više. Prošli put smo je platili segregacijom i državom. Čime možemo danas? U toj konstelaciji, mudro je zaćutati. Progovoriće kamenje – najviše ono pod kojim leže srpski heroji, jer dok nema pravde za mrtve, neće biti ni među živima.
Živela Srbija!
