Koridor 11 da se zove „Njegoš“

Piše: Milomir Stepić

 

Prošlo je pola veka od proglašenja zloglasnog Ustava SFRJ 1974, kojim je Srbiji, Srbima i srpskim zemljama u celini „zategnuta omča“. Jugoslovenska državna tvorevina bila je i pre toga, a naročito od tada, „zlatni kavez za Srbe“, zasnovan na paradoksalnoj titoističkoj krilatici „slaba Srbija/Srpstvo – jaka Jugoslavija“. Srbija i srpski krajevi u ostalim republikama sistematski su „obuzdavani“ na razne načine, naročito saobraćajnim zapostavljanjem.

Slovenija i Hrvatska vremenom su bile sve bolje saobraćajno povezane, što je obrazlagano habsburškim nasleđem i razlikom u nivou modernizacije spram osmanskog nasleđa u Srbiji. Međutim, posle Zimske olimpijade 1984. to je postala i Bosna i Hercegovina, naročito njeni centralni delovi gde su u Sarajevu i okolini bili grupisani takmičarski punktovi.

Usledio je secesiono-versko-građanski rat, višegodišnje ekonomske sankcije i saobraćajna izolacija Srbije, trasiranje alternativnih, zaobilaznih panevropskih pravaca kroz susedne zemlje, agresija NATO-a i uništavanje infrastrukture, potom mukotrpno obnavljanje srušenog i spor, često opstruirajući oporavak, te izdvajanje Crne Gore iz zajedničke države i od Zapada oružano podržan pokušaj secesije kosovsko-metohijskog dela Srbije.

„Žila-kucavica“ Srbije i Crne Gore

Tako je Srbija, tek nedavno, sa višedecenijskim zakašnjenjem i uz velike teškoće, počela da ubrzanom gradnjom visoko rangiranih drumskih koridora sustiže susede i prevazilazi komunikacijske nedostatke. Svakako najvažniji međunarodni pravac je Koridor 10 od granice sa Mađarskom, odnosno Hrvatskom, do granice sa Bugarskom, odnosno Severnom Makedonijom.

Ipak, na unutrašnjem integrativnom srpskom planu možda i važniji bi trebalo da bude autoput Beograd-Bar koji transbalkanski povezuje Panonski i Južnojadranski basen, a kolokvijalno je nazvan Koridor 11 (nije u oficijelnom spisku panevropskih koridora).

Deonica kroz Srbiju nazvana je „Miloš Veliki“ i zaobilaženjem najdelikatnijeg „uskog grla“ – Ovčarsko-kablarske klisure Zapadne Morave – uskoro će biti završena do Požege. Odatle se usmerava na jug preko Arilja, Ivanjice i Duge Poljane, do granice sa Crnom Gorom.

Biće to teška i komplikovana trasa dugačka 107 kilometara, koja savladava 910 metara visinske razlike, sa predviđena 73 mosta ukupne dužine 20.520 metara i šest tunela ukupne dužine 6.324 metra. Ona „poprečno“ preseca Rašku oblast u zoni Pešterske visoravni („Srpski Sibir“), prolazeći pored sela Karajukića Bunari na 1.128 metara nadmorske visine. To je najhladnije mesto u Srbiji sa najnižom izmerenom temperaturom od –39,8ºS, što će praviti velike probleme za održavanje prohodnosti u zimskom periodu.

Već sada se zna da će gradnja trajati znatno duže od planiranih pet godina i biti skuplja od predviđenih 1,6 milijardi evra.

Autoput od juga ka severu Crne Gore do granice sa Srbijom dobio je ime „Princeza Ksenija“ po kćeri kralja Nikole Petrovića Njegoša. Završena je prva deonica od Smokovca, severoistočne periferije Podgorice, do Mateševa, južno od Kolašina, dugačka je 41,5 kilometara i zvanično puštena u promet 2022. Ima prirodno predisponiranu „tešku“ trasu kroz veoma diseciran planinski reljef (1.040 metara visinske razlike), sa 20 mostova i 16 tunela (najduži 3.039 metara). Stoga je gradnja bila duga sedam godina i veoma skupa – dostigla je milijardu evra.

Radi se o manjem delu posla. Ostalo je da se izgradi deonica prema moru Smokovac – Virpazar – tunel Sozina – Bar dugačka 51 kilometar i deonica Mateševo – Andrijevica – Berane – granica sa Srbijom dugačka 73 kilometra. Nema sumnje da će se sve jednom završiti, „a kad će – ne zna se“. Sve je još uvek „na dugom štapu“: idejna rešenja, tačne trase, eksproprijacija, finansijska konstrukcija, izvođači, rokovi…

Ipak, važno je da se radovi nastavljaju, a da je autoput projektovan i građen i u vreme najžešće konvertitske, antisrpske politike nekadašnjih vlasti Crne Gore. Uspostavljala je kvalitetnu saobraćajnu vezu sa Srbijom, iako je tada prilježno ispunjavala zadatak da „Srpsku Spartu“ preobrazi u anti-Srbiju, „preumi“ stanovništvo, postavi Srbiji bedem prema moru i učini je geopolitički „hendikepiranom zemljom“ (landlocked country), istovremeno presecajući veze sopstvene zemlje sa širom – prvenstveno turističkom – gravitacionom zonom u unutrašnjosti Balkana.

Primerenije, integralističko ime

U novim okolnostima biće (valjda) drugačije. Kada se autoput kroz Srbiju i Crnu Goru dovrši i spoji kod Boljara, biće to saobraćajnica ukupne dužine 445 kilometara. Nema sumnje da će ga neki tadašnji lideri i Srbije i Crne Gore otvoriti uz trijumfalističku pompu i veličanje svoje uspešne, dalekovide politike, uz reči kako je taj put ostvarenje sna mnogih generacija, da predstavlja novu razvojnu šansu, spaja dve prijateljske zemlje i tome slično. Nadajmo se da će naglasiti i da povezuje ne dva bratska, nego jedan isti narod.

Upravo taj momenat biće prilika da se čitavom autoputu od Beograda do Bara dodeli novo, adekvatnije, i u Srbiji i u Crnoj Gori neupitno, nacionalno opšteprihvatljivo, koheziono ime – „Njegoš“. Ne bi to nikako trebalo da bude supstitut za srušenu zavetnu kapelu na Lovćenu, već nada, anticipacija i najava njenog povratka umesto skaradnog paganskog mauzoleja kao simbola rasrbljavanja Crne Gore.

Sadašnja imena autoputeva deluju pseudosuverenistički, partikularno, centrifugalno. Realno, ne može se bezrezervno tvrditi da knez Miloš Obrenović mnogo znači narodu u Crnoj Gori. A u Srbiji, uprkos oslobodilačkom doprinosu i (diskutabilnoj) glorifikaciji „Veliki“, nema nepodeljenih simpatija prema naručiocu ubistva Vožda Karađorđa, kuma, i isporučivanju njegove glave sultanu.

S druge strane, izuzimajući najuži krug istoričara, u Srbiji je za princezu Kseniju Petrović malo ko uopšte čuo. U Crnoj Gori, pak, iako uz njeno prezime ide i dodatak Njegoš, nisu retka mišljenja da ima mnogo slavnijih i zaslužnijih ličnosti po kojima bi najvažnija saobraćajnica i veza sa Srbijom trebalo da dobije ime, te da nije dovoljan argument što je ona (deseto) dete kralja Nikole i prva žena-vozač automobila u Crnoj Gori.

Uostalom, navedena imena mogla bi da se zadrže, ali namene drugim važnim saobraćajnicama. Na primer, naziv „Miloš Veliki“ mogao bi da ponese važan autoput u izgradnji od Pojata do Preljine koji će povezivati koridore 10 i 11, a koji se danas kolokvijalno, i to pogrešno, naziva Moravski koridor iako bi tačnije bilo Zapadnomoravski koridor (Moravom se obično naziva Velika Morava). Takođe ime „Princeza Ksenija“, ako bi se uopšte zadržalo, mogla bi da dobije deonica budućeg Jadransko-jonskog autoputa kroz Crnu Goru od granice sa Republikom Srpskom do granice sa Albanijom.

A pare?

Sa stanovišta integralnih srpskih interesa nije nebitno da li će zajednički autoput imati jedno ime i koje će ono biti. Naprotiv! Naziv „Njegoš“ je nesporan i višestruko primeren. Skeptici će reći da nije baš poželjno i lako menjati nazive koji su se odomaćili, a protivnici zbližavanja Srbije i Crne Gore će zavapiti do neba.

Mnogi će sumnjičavo tvrditi da ime nije najvažnije i da su u Srbiji započeti i planirani brojni autoputevi, tzv. brze saobraćajnice i pruge, te će pitati hoće li sve to moći da se u dogledno vreme ostvari. Pre svega, zato što će se „najjačim kartama“ hazarderski „odigrati“ na EKSPO-budućnost 2027. i „Igra(j) za čovečanstvo“ u Surčinu.

A možda se nepotrebno sumnja, budući da je Srbija prva država iz Evrope (osim Rusije) koja je pozvana na samit BRIKS-a u oktobru 2024. u Kazanju, glavnom gradu Republike Tatarstan Ruske Federacije.

Podsećanja radi, posle nedavnog priključenja Irana, Egipta, Etiopije, Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata, BRIKS je organizacija čije članice ukupno čine 46 odsto svetskog stanovništva i 37 posto svetskog BDP-a (više od G7). Znači, „pare nisu problem“. Para ima.

Ali, šta će na to reći „naši evroatlantski prijatelji“ i „zapadni strateški partneri“? Dva od „četiri stuba spoljne politike Srbije“!?

(RT Balkan)

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)