Nekada su bili glasni, principijelni i nepopustljivi. Ekološki aktivisti i NVO koji su branili Sinjajevinu, Komarnicu, sprječavali ilegalnu eksploataciju šljunka, štitili pelikane i Solanu bili su prepoznati kao istinski borci za prirodu i javni interes. Njihovi stavovi nisu se mjerili grantovima niti „prilagodljivim pozicijama“ u državnoj upravi, već hrabrošću i principima.
Danas, ti isti glasovi su utišani. Ne mudro, ne promišljeno, već ponizno. Zato što su principi zamijenjeni poslovivim angažmanima, grantovima i ugodnim funkcijama u državnoj strukturi. Ekološki aktivizam je pretvoren u posao, a javna kritika u diplomatski oslonac vlasti.
Pitanje je jesu li i prethodne akcije unovčili i zbog toga se navodno za ekologiju zalagali
Posebvno pitanje koje se sada logično nameće da li su ovi navodni aktivisti u suštini preko ovih akcija namicali razne polsove i pozicije. I da im je to bio samo tranzicioni period da se ubace u državnu upravu, nakače na grantove i nove izvore finansiranja.
Ako su nekada branili prirodu i javni interes, danas su oni simbol kompromisa i kontrole nad NVO sektorom. A pravda i priroda, jasno je, ne čekaju na administrativnu poslušnost.
Na pitanju izgradnje postrojenja u Botunu, ti isti aktivisti koji su nekada stajali na braniku prirode i prava građana danas ćute. PES im je ponudio pozicije u državnoj upravi i finansijsku sigurnost, i tako im je začepljen glas. Umjesto da brane interese građana Zete i zaštitu okoline, oni su postali tihi partneri sistema.
Ponizno ćutanje ili reakcija na fonu PES-a odraz potpkupljivosti
Ovaj proces pacifikacije nije slučajan. To je strateški potez vlasti koja zna da se ekološki i NVO aktivizam može kontrolisati kroz finansijske i administrativne privilegije. Principi se tako mogu zamijeniti sigurnošću, a glas kritike poslušnošću.
Građani Zete, Botuna i šire jasno vide šta se događa: dok je ranije postojala solidarnost, danas postoji korporativna i institucionalna poslušnost. Dok vlast nastavlja projekte koji ignorišu volju lokalnih zajednica, „aktivisti“ su postali tihi posmatrači i obični klimoglavci, bez stava, principa i svoga ja.
Samo ste zaboravili nešto što je mnogo ekološki i zdravstveno strašnije!!
To je ekocid u Pljevljima, svi su se udružili da opravdaju EPCG i TE Pljevlja koja sagorjeva 6000 tona uglja dnevno..Svi mediji, NVO, a tek političari svih fela su se zapeli da građani Pljevalja sami sebe zagrađuju tobož sa individualnim ložištima i kotlarnicom..Kao da 2000 domaćinstava nije prešlo na pelet, stotinhak na toplotne pumpe i ko zna koliko na klime..
E to je bajveća bruka!! A još Milov sin je glavni za ekološku rekonstrukciju koja nikako da se završi..