Piše: Milo Lompar
U neprestanim telefonskim razgovorima, junak romana Kod Hiperborejaca Miloša Crnjanskog, kao biće kulture, ocrtava putanju evropskog identiteta: „Tačno je da se Evropa rodila na Egejskom moru, pa je došla u Italiju, a prešla odatle i u Francusku i Flamansku i Nemačku, i na Atlantik. Ko zna kuda će, u idućem stoleću?” Osmišljen kao policentrično ponavljanje razlika u kulturi, evropski identitet – kao nešto što se pomera – nije sudbinski. Jer, ako bi junak negde zastao, da mu se dah primiri, moglo bi se dogoditi da ga evropski identitet i napusti, da negde odluta: kuda? Ako se oslonimo na vreme telefonskih razgovora, 1940. godinu, odgovor koji junak čuje nije samo nedvosmislen nego i proročki: „U Ameriku. U Ameriku – čujem kako viče u telefon. Treba Italiju preneti u Ameriku! Pape su nasledili rimske imperatore. Centar će uvek biti u Rimu!” (H, 286) Reči američkog novinara i papskog apologete donose preciznu političku aluziju. Jer, u njima je nagovešteno ono što se u pripovedačevom vremenu – koje se razlistava posle Drugog svetskog rata – odigralo: premeštanje moći na američko tle, sa papskim Rimom kao paradoksalnim centrom – kako je pokazao Milorad Ekmečić – u potpunom je skladu sa usmerenjem papske moći ka Americi, u koju se upisuju značenja „apostolske države”. U aluziji Crnjanskog, kao da je putanjama kulture ocrtana nastajuća preraspodela svetske moći.
Tako je nastala pripovedna sugestija o političkoj premreženosti kulturnog identiteta. Ona se pojavljuje u više navrata: „Nema, kažem, u naše doba, čiste nauke, kao ni čistog vazduha u gradovima – Crkva, i međunarodni interesi, obično su uzrok prećutkivanja.” Ako nema čistog naučnog identiteta, onda nema ni čistog kulturnog identiteta, jer ples interesa otkriva dinamičnu igru sila unutar njih. Biće kulture nije, dakle, bezinteresna nego interesna forma, ono je ispunjeno raznorodnim učincima, pa nije – iako se u Hiperborejcima često čini da jeste – tek plod umetnosti, lepote i svetlosti, već i istorije, smrti i pohlepe. Otud kulturni identitet pojava može očitovati politički smisao sveta.
Upravo nam, međutim, politička dimenzija stvari ukazuje na junakov kulturni identitet. U času kada treba da padne odluka o pristupanju njegove zemlje Trojnom paktu, pojavljuje se pitanje: „Kuda ćemo? Na koju stranu? Ka Zapadu, ili Istoku?” (H, 348) Sámo pitanje podrazumeva zainteresovanost za političku stranu sveta koju treba da – u nadolazećem ratnom sukobu – odabere junakova zemlja. U ovako postavljenom pitanju, nestalo je bilo kakve junakove individualnosti, njegovih raznorodnih znanja i osobina, pa je on podveden u okvire jednog mi, kao obeleženog područja kolektivnog identiteta: on je ciljano poopšten u svom političkom postojanju.
U Hiperborejcima postoje dve smisaono različite geografske putanje. Jer, one nisu samo suprotnog pravca nego i različitog kulturnog smisla. Opozicija između Severa i Juga je opozicija između prostranstava u kojima se na različite načine priviđaju Hiperborejci: skandinavskih i rimskih prostora. Njen simbolični smisao pripovedno obezbeđuje dvoznačni položaj svetlosti: one koja se vidi – čulne, i one koja se nagoveštava – natčulne. No, Hiperborejci se ne priviđaju na zapadnim i istočnim prostorima. Jer, opozicija između Istoka i Zapada pripada – u romanu Crnjanskog – političkoj dimenziji života. Kulturni identitet junaka Hiperborejaca se, dakle, rastvara na svoju metafizičku i političku dimenziju. Jer, geografski reprezentanti kulturnog identiteta vezani su za različita shvatanja života: njihov kulturni značaj bitno je preinačen u pripovednom doticaju sa drukčije oblikovanim činiocima. Crnjanski se nalazi u secištu vertikalnih i horizontalnih putanja, pa ih propušta kroz prizmično pripovedno osvetljenje.
Otud intenzitet junakovog identiteta na kulturnim raskrsnicama Hiperborejaca otkriva politički motivisana sumnja u samog junaka: „Uostalom, on je, kaže, uveren, da ja Štokholm, niti volim, niti sam ga zapamtio. Svakako volim Moskvu.” U telefonskim prebacivanjima Torstena Roslina, simpatizera fašističkih ideologija, očituje se kako politički identitet podvlašćuje kulturni: zato što podozreva da u junaku Hiperborejaca nema fašističkih simpatija, Roslin obezvređuje saznanje o junakovim oduševljenim opisima putovanja po skandinavskim zemljama. A zašto? Zbog slutnje da junak voli Moskvu. Zašto nije moguće voleti Stokholm, čak i kad čovek voli Moskvu?
Kada nastoji da obesnaži podozrenje prema svojoj ljubavi za skandinavski svet, junak Hiperborejaca kao da signalizira kako njegova ljubav za Stokholm nema isključujući karakter. Jer, njegova tvrdnja ima uključujući karakter: „Nije sasvim tačno, kažem.” Odlučujuća reč je sasvim: da je kazao kako sve što je mladi Šveđanin kazao nije tačno, onda bi to značilo da junak ne voli Moskvu. Upotrebivši reč sasvim, on je omogućio sebi da opovrgne sumnju da ne voli Stokholm, ali i da potvrdi kako voli Moskvu. On je, dakle, pokušao da zasnuje individualnu kulturnu poziciju. Ona kao da je nemoguća u Hiperborejcima.
Kog je porekla neprelazna opozicija između ljubavi za Stokholm i ljubavi za Moskvu? Ona je svakako kulturna, ali njen sadržaj poprima preovlađujuće politički karakter. Jer, junakova kulturna fascinacija skandinavskim svetom, usamljena i neuporediva u rimskom okruženju, nije dovoljan činilac u pripovednim transformacijama koje zahvataju kulturni identitet. Optužba zanemaruje činjenicu da junak nikad nije bio u Moskvi, jer u njemu ne sagledava pojedinca. Optužba je proistekla iz odnekud obrazovanih shvatanja o njegovom poreklu, kulturi i tradiciji, pošto ove kolektivne predstave mogu stvoriti ljubav prema Moskvi. U podtekstu optužbe, one se pojavljuju kao značajnije od junakovih činova i reči. Predrazumevanje o njegovoj kulturnoj naklonosti pripovedno je pojačalo svest o dubljem zasadu u junakovom identitetu.
U času kada stiže vest da – pod naletima nemačkih bombardera ‒ „Beograd gori”, junakova žena reaguje kao neko ko je pogođen u sam osnov ličnog sveta. Jer, „ona ima u varoši dve sestre i dva brata”. U njenoj reakciji odjekuje i tegobno iskustvo prošlosti, jer u svetu Hiperborejaca, i u doživljajima junaka, tanka je, propusna i prozirna, linija koja odvaja sadašnjost od prošlosti. U času kada junakinja čuje da „Beograd gori”, bivaju stavljene u dejstvo traumatske slike iz prošlog rata: uhapšeni otac, „mater, na podu okupatorove policije”, brat koji kao oficir gine „u prvoj bitki”. To je zloglasni eho rata od koga se junak Hiperborejaca uklanjao na različite načine u Rimu.
Ova strepnja od rata, podsticana učestalim nagoveštajima da rat neumitno dolazi, uslovila je dubinski potres junakinjine duše: „Nije plakala, nije vikala, zatvorila je oči. Čuo sam samo kako, nekako jezivo, cvili. Nikad je dotle nisam bio čuo da cvili. A taj tihi plač bio je gori, nego što su naricanja. I te suze, zalepljene za trepavice, užasnije, nego one koje se liju.” Čovekovo povlačenje u sebe, kao pokret samoodređenja u bolu i patnji, uslovljava regresiju na nesaopštivost animalne vrste: topla i osećajna osoba, saosećajna i sažaljiva žena, neprikosnovena i neuporediva pojava u svetu Hiperborejaca, postaje ranjeno i bolno ljudsko pseto koje „cvili”.
Kao spuštanje u duševno područje lišeno reči, u kojem nema ni glasova, ni odelitih no prepoznatljivih grupa slogova, poput onih u otegnutim delovima naricanja, junakinjina osećajna regresija obeležava svesno stupanje u izabrano područje životinjstva kao praosnovne osećajnosti. Ona pati na način zastrašujuće intenzivan i potpuno nesaopštiv: telo koje pati, njegovo cviljenje, jeste bolom prebijeno telo života, zahvaćeno udarom koji se ne može dovesti ni u kakav odnos krivice, bilo lične, bilo kolektivne, niti kazne. To je bekstvo u životinjstvo kao poslednji egzistencijalni i humani odgovor pred bezličnošću i bezuzročnošću udara koji se trpi. Junakova žena ‒ za razliku od njega – ne govori toliko rečima koliko načinom života i postupcima. Taj izabrani čas životinjstva koje cvili jeste osećajni i životom iskazani čas odmicanja od čoveka: čovek je uzrok ovog rata, čovek je bol ovog tela, i ono – u svom cviljenju – izmiče od čoveka, želi da se razlikuje od njega, svesno i izabrano se dehumanizuje.
To je u savršenom skladu sa neprestanim junakovim – intelektualnim, razgovornim – izmicanjem od čoveka. Najljudskiji od svih koraka koji se u času ovako intenzivnog bola mogu preduzeti, ovaj korak – kao svesno napuštanje ljudskog, kao ljudsko stupanje u životinjstvo – očituje užas: kao metafizički ponor čovekovog doživljaja, i kao sadržinski ispunjeni čovekov svet. Ovaj užas proističe iz čovekove strahovite blizine samom sebi, iz dodirivanja najdublje lične patnje: kao jemca same ličnosti. No, u tom užasu se ne može ostati: njegov intenzitet je nepodnošljiv. Šta se pred tim užasom može učiniti? Kako ga ukloniti sa vidika, kako obnoviti saobraćanje u svetu, kad je sam užas neuklonjiv iz ljudskog doživljaja?
Da bi objasnio ono što je junak preduzeo, da bi označio njegov postupak, pripovedač Hiperborejaca mora da ga unapred odredi, da mu unapred utisne značenje, pa naglašava kako su junakove reči bile glupe: „Kao svi muževi u takvoj prilici, kažem svojoj ženi ono, što je najgluplje, u takvom trenutku, reći.” Obezvređivanje sopstvenih reči ukazuje da su bile neprikladne u odnosu na bol koji ih je izazvao: kao metafizički bol od postojanja. No, sámo obezvređivanje obeležava promenu samoposmatranja. U graničnoj situaciji ličnog i kolektivnog iskustva, naime, kao da sa čoveka spadaju svi slojevi identiteta. Kao da se ostavljaju sve naučene stvari i navike. Uklanjaju se neposredni istorijski konteksti i prisutni kosmopolitski izbori i sadržaji. Jer, stvari u čoveku možda neotklonjivo i možda spasonosno regresiraju na duboko zapretane i gotovo mitske predstave. To su prevashodno slovenski osećaji i pamćenja. Ispod njih, odjednom, neočekivano i nepripremljeno, počinje da odjekuje ruski ton iskustva: „Treba stegnuti srce. Ima ih sad bezbrojnih u našoj zemlji, koji su nesretni. A kao da je baš TO što će je utešiti, kažem: nismo sami. Ni 1908, 1912, 1913, 1914, 1915, 1916, 1917, 1918. nismo bili sami. Sa nama su bili Rusi.”
U ovoj rečenici, koja dolazi na vrhuncu pripovednog iščekivanja da otpočne rat, pojavljuju se dalekosežna raslojavanja. Ono mi, na koje junak apeluje kada pominje vreme od 1908. do 1918. godine, ne uključuje njegov državni (jugoslovenski), već otkriva – kao najunutrašnjije jezgro – njegov nacionalni (srpski) identitet. Kao što u sećanju njegove žene iskrsavaju prizori ličnih stradanja (otac, majka, brat), spojeni sa srpskim nacionalnim stradanjem, tako se u njegovom utešiteljskom naumu pojavljuju godine nacionalnog (srpskog) stradanja kao ključne odrednice ličnog identiteta. U graničnoj situaciji je, dakle, došlo do spajanja ličnog i nacionalnog identiteta u nediferenciranom mi.
Zašto je junak pomislio da će misao o tome kako mi „nismo sami” biti ono što će ukloniti užas i doneti utehu? Odakle pripovedač zna da je ta pomisao bila glupa? Sama pomisao otkriva koliko je užasa situirano u osećanju samoće. U ratu kao graničnoj situaciji, strašan je doživljaj samoće koja je dvostruka: lična i nacionalna. U bekstvu od čoveka, njegova žena je izmerila užas samoće u identitetu koji je otkrila: sama i niko više; sami i niko više. To je ono što se ne može izdržati. Otud potreba za maskom, za skrivanjem, za bekstvom od sebe: ono mora biti bekstvo u nešto drugo od sebe, kao drugo koje je blisko. Gde je to? Na međi junakovog nacionalnog i kulturnog identiteta obrazuje se pripovedna svest o slovenskom identitetu. On je dovoljno višeznačan da može biti aluzivna spona između jednoznačnosti i mnoštvenosti: kao nosilac nacionalnog identiteta, junak poseduje svest o autentičnom slovenskom samoosećanju, pa ga istovremeno pokazuje i unutar kaleidoskopa značenja koja stvaraju njegov kulturni identitet.
Kao namera, kao uteha, kao duboko istorijsko pamćenje, san i fantazam, odjednom iskrsava ruski momenat slovenske sudbine. Jer, Crnjanski ne pominje kako su tada „sa nama” bili saveznici Francuzi i Englezi, pa i Italijani, a na kraju i Amerikanci. Upravo je svest o toj istini bila okosnica državne (jugoslovenske) ideologije, koju je naš diplomata zastupao u rimskim šetnjama. On odstupa od državne ideologije u korist dubokosežne istorijske predstave, jer naglašava da su „sa nama” tada bili Rusi. To nije sasvim usklađeno sa činjenicama, ali je istorijski osvedočeno saznanje u dugom trajanju. Ovaj junakov postupak vraća identitet njegovom temelju i, istovremeno, obeležava odmicanje od tog temelja. Jer, neophodan je stranac kao zaklon od užasa koji prebiva u samoći identiteta: neophodan je identitet kao stranac, da bi se postigla uteha.
Junak Hiperborejaca zna da u godinama koje nabraja nisu uvek „sa nama” bili ni Rusi: ni 1908. ni 1918. Ponosan na svoja istorijska znanja, koja neprestano pokazuje i naglašava, on to mora znati: kao što zna da Sovjetski Savez nije isto što i carska Rusija, jer se nalazi u sporazumu sa Nemačkom, čiji avioni bombarduju Beograd. Otud on zna – jer mora znati – koliko su njih dvoje, kao i njihov (srpski) narod, egzistencijalno i istorijski sami: pogotovo to mora znati pripovedač, koji ne nagoveštava nikakvu svest o potonjim savezničkim koalicijama. Otud tvrđenje da tada nismo bili sami – suočeno sa svojim pripovednim i aluzivnim podtekstom – ima istovremeno i suprotno značenje: bili smo sami.
To je formula identiteta: jesmo, ali sami. Tu je poreklo cviljenja u jezgru identiteta: u osećanju da smo sami. Ali, postoji i protivpokret: bojimo se da smo sami, pa stranac – slovenski sloj identiteta koji je junak neprestano prizivao – nije samo nužna mogućnost, jer su u tuđem svetu, jer su budući emigranti, već je i izabrana mogućnost junakovog identiteta. Unutar slovenskog identiteta odjednom se objavljuje njegov ruski momenat: kao spas, kao refleks straha od samoće, kao potreba za strancem u sebi. Posezanje za slovenskim identitetom je posezanje za strancem u identitetu: kao zaklonom u svetu, kao saobražavanjem sa svetom.
Do tog saznanja je dovela politička aluzija u Šveđaninovoj optužbi. Jer, ako pratimo junakove namere, sam kulturni sloj pojavio se kao nešto naizgled nehotično: usled neopravdanosti optužbe kako je junak politički okrenut Moskvi. Kako on nigde ne pokazuje naklonost ka sovjetizmu (komunizmu), što je i prirodno za kraljevskog diplomatu, onda se pripovedno raskriva da je na delu karakteristično kulturno sumnjičenje: on je pod sumnjom zbog slovenskog i, naročito, ruskog sloja svog kulturnog identiteta. Otud on – po optužujućoj predrasudi – ne može voleti grad skandinavske i severne svetlosti. Politička komponenta omogućila je, dakle, pripovednu predstavu o nejednorodnosti junakovog kulturnog identiteta, jer on – premda ne bi trebalo – voli skandinavske krajeve.
Junak Hiperborejaca nije istovetan sa sopstvenim kulturnim identitetom, jer u njemu prebiva nešto što ide povrh tog identiteta. Oblikovan kao raznorodan, ovaj kulturni identitet omogućava junaku da osenči englesko licemerje. Ali, on omogućava da junak – posle razvrgnutih pregovora o pristupanju Trojnom paktu – i sam bude podveden pod zapretani sloj sopstvene kulture: „Takvih, vizantijskih, prevrtljivaca, kao što smo mi, svet još nije video, do današnjeg dana.” Odakle – u ovoj optužbi koju iznosi italijanski novinar – Vizantija? U njoj, junak nije poistovećen sa svojom vlašću, ni sa svojom državom, ni sa svojom nacijom, niti sa bilo kojom od kultura koje se mogu rekonstruisati iz neke od nacija koje čine njegovu državu. On čak nije poistovećen ni sa slovenskim slojem svog kulturnog identiteta. Nijedan od ovih činilaca nije pripovedno aktiviran nego je samo podrazumevan u optužbi zbog o prevrtljivosti: koja je odlučujuće vezana za vizantijsku dimenziju junakove kulture.
U strukturu junakovog kulturnog identiteta pripovedno je uvedena dalekosežna opozicija između Rima i Vizantije. Crnjanski ju je nepogrešivo uveo preko ruskih motiva, jer je tako osenčio putanju po kojoj ‒ kako pokazuje Gi Metan ‒ rusofobija uvek predstavlja odjek zapadne vizantinofobije. Junak je odsudno označen kao Vizantinac. Upravo vizantijska komponenta njegovog kulturnog identiteta ima svoj korelat u trojanskoj komponenti njegovog nacionalnog identiteta. Jer, ni Vizantije, ni Troje, u značenju fizičkih i prostornih konkretizacija, više nema: obe su razorene. Otud je vizantijsko i trojansko obeležje njegovog identiteta – stanje duha.
To je stanje egzistencijalne obeskorenjenosti. Ko je obeskorenjeni junak (pripovedač) Hiperborejaca? Čovek juga, a ne severa. Ali, istovremeno, čovek severa, a ne juga. On je slovenski, a ne latinski čovek, premda je rimski, a ne skandinavski čovek: kao privrženik severne svetlosti koja je skandinavska, iako je i ruska. U njegovom kulturnom identitetu pojavljuju se raznorodni nanosi, koji donose razlike kultura, pripovednih i simboličkih sadržaja.
Postoji li žiža njihovih doticaja u Hiperborejcima, kao odziv jednog tona na udar njemu nepoznatog pokreta? „Profesor me, od početka, ironično, posmatra, pogledom, kojim Talijani, i dan-danas, posmatraju, stranca. Kao što su Rimljani, valjda, posmatrali, varvarina.” Kako je Dela Kloetin pogled pripao antičkom Rimljaninu i Italijanu, kako je taj pogled ironičan i aktuelan, onda skandinavski putnik, i kao rimski diplomata, i kao sumnjivac koji voli Moskvu, ostaje – u svim situacijama, čak i u prijateljskom razgovoru – varvarin. Ali, upravo slovenska izuzetnost suprotstavlja junaka ambijentu, jer ga pretvara u razliku. Ona mu daruje egzistencijalnu i istorijsku nenormalnost, pošto pothranjuje kulturološku (zapadnu) predrasudu: „Posmatra me svojim očima, koje su umorne, iza svojih zlatnih naočara, prijateljski. Kao što me je Unamuno posmatrao u Salamanki. Sloveni su, u očima Latina, uvek ćaknuti.” Slovenski sloj identiteta obezbeđuje pečat ćaknutosti i ludosti na čoveku. Ova kulturološka predrasuda, kao neprelazna granica svetova, ima i svoje egzistencijalno svojstvo: junak je prevashodno stranac.
Kao neko ko je – u svakom obličju, u svakom vremenu, u svakoj kulturi – uvek stranac, junak Hiperborejaca nikada i nigde nije kod kuće. U tom svojstvu stranca dodiruju se svi taktovi kultura u njegovom identitetu, kao što se sustiču trojanska i vizantijska komponenta identiteta. Jer, ti ljudi – kao ta svojstva u pripovedanju Hiperborejaca – svagda su stranci na zemlji, kad ni Troje ni Vizantije više nema. Oni su negde van zemlje: negde u duhu, gde postoje Troja i Vizantija. Ko su, onda, oni koji nisu na zemlji niti se do njih zemljom dopire? Oni su Hiperborejci. Trojanska i vizantijska komponenta kulturnog identiteta, dovevši do otkrića stranca u spoljašnjim aspektima identiteta, naznačile su obrise hiperborejskog svojstva identiteta junaka romana Kod Hiperborejaca.
Napomena: Sadržaj teksta isključiva je odgovornost autora i ne odražava nužno stavove redakcije.
