Piše: Dragoljub Kojčić
Suštinska promena koju je u političkom sistemu Sjedinjenih Američkih Država nagovestio Donald Tramp sastoji se u povratku građanina kao nosioca političke volje. S građaninom se u paketu vraća i vidljivost onih koji donose odluke od državnog i nacionalnog značaja, pre svega predsednika ove zemlje. Amerika je skliznula iz autentičnog demokratskog obrasca kad su suverenitet političkog građanina počele postepeno da kidnapuju i oblikuju za svoje interese narastajuće elite nevidljive moći, uglavnom karteli koji upravljaju novcem, trgovci energentima i proizvođači oružja kao najkurentnije robe na svetskom tržištu. Ali, da bi se oblikovala politička volja glasača bilo je neophodno da se uključe mediji i kultura. Tako se stvarala iluzija da sve odluke države počivaju na saglasnosti građana. Ovakvo fingiranje demokratije i stvaranje delotvorne iluzije o poklapanju izborne volje desetina miliona glasača s interesima nekoliko porodica uspešno je istrajavalo u američkom unutrašnjem političkom prostoru, ali i u svetskim razmerama, posebno kad je „demokratijom” trebalo opravdati brutalne intervencije širom sveta, uključujući i satanizaciju srpskog naroda i agresiju na našu zemlju kao njenu kulminaciju.
Izborna deviza Donalda Trampa je „Učinimo Ameriku ponovo velikom”. To, pre svega, znači restituciju stvarne demokratije i resuverenizaciju građanina, uključujući i građanina koji je voljom slobodnih i nemanipulisanih građana izabran za njihovog predsednika. To se onda odražava i na međunarodni ugled i autoritet SAD, što je u zlatnom dobu njene demokratije i pravne uređenosti bilo i glavni argument za vođstvo u svetu koji je izlazio iz mraka totalitarnih režima. Tramp je zbog toga objavio borbu protiv duboke države i kartela moći koji iza zavese naručuju od medijskih spin-majstora šta javnost treba da misli, oseća i želi. Infekcija se širila i na ostatak čovečanstva preko nevladinih organizacija koje su lokalnim zajednicama davale instrukcije šta treba da misle i vrednuju i kakve ljude da promovišu u intelektualnu elitu i postavljaju u vlast. Tako je Amerika dobijala gaulajtere, a gubila autoritet i kredibilitet. Sa odbrane ugledom, Prinstonom i Kolumbijom, Gugenhajmom i Momom, moralo je da se pređe na izgradnju 750 vojnih baza i pokretanje stotinu vojnih intervencija. Trampov ideološki program mogao bi da stane u nekoliko teza: oslobodiću Ameriku, vratiću je njenim korenima, vratiću je demokratiji očeva utemeljivača koji su već snuždeno s rašmorskih stena posmatrali potonuće svoga dela, obnoviću organski vrednosni poredak koji je bio najveći američki kapital. Zbirno i poučno za sve narode sveta – ovo je povratak identitetu. I jedna napomena potencijalnim kritičarima ovog pasusa: niko ne očekuje čarobni štapić kojim bi se žaba ponovo pretvorila u princezu. Ovo je samo indikator novog duha vremena.
Drugovi iz DOS-a, mi vam se kunemo da sa vašeg puta ne skrenemo
Pošto je prepoznavanje duha vremena najskuplji istraživački instrument za one koji se bave javnim stvarima – od kulture do politike – u našoj zemlji je na delu jedan istorijski retrogradni pokret, zapravo zaokret u mračne epizode evropske politike između dva svetska rata. Ideologije takozvanog trećeg puta zagovarale su korporativnu demokratiju u kojoj bi parlamentarne subjekte činili kolektiviteti kao što su zemljoradnici, industrijski radnici, lekari, rudari i drugi kolektivni entiteti. Nosilac izborne volje nije bio građanin s individualnim i suverenim pravom da optira organizovanu političku ponudu koja će ga, nezavisno od korporativnog ili esnafskog okvira kojem pripada, predstavljati u parlamentu. Autentična i klasična demokratija počiva na dva principa: slobodna volja pojedinca i opšte dobro kao najviša svrha politike. Ilustracije radi, jedan apotekar i industrijski radnik, turistički vodič i lekar, policajac i poljoprivrednik, mogu imati identične procene nacionalne i državne politike, kao što dva profesora ili inženjera mogu imati suprotstavljene stavove. Zato postoje političke stranke sa svojom ideologijom, programom, kritikama i predlozima, u punom obimu različitosti. Parlament predstavlja stecište susreta i produktivnog takmičenja političkih koncepcija za koje su građani kao takvi opredeljeni. Esnafski interesi, međutim, ostvaruju se u sindikalnoj formi. Svakako da i u kaleidoskopu različitih i značajnih društvenih tema koje su predmet skupštinskih rasprava i zaključaka strukovna pitanja takođe dolaze na dnevni red, ali o njima ne odlučuje korporativni politički entitet sa jednostranim interesom i imperativnim mandatom, nego je rezultanta demokratskih procedura čiji je krajnje izvorište slobodni građanin a, kao što rekosmo, najviši kriterijum opšte dobro.
I tu je kvaka!
Ako ovde preskočimo temeljno bavljenje činjenicama da se studentski protesti u Srbiji odvijaju potpuno slobodno, da su čisto političke prirode i da iz pozadine dobijaju organizacione i političke instrukcije stranaka koje nemaju sopstvenu vis vitalis, ideje i hrabrost pa parazitiraju na mladim demonstrantima, ako na trenutak zanemarimo podstrekače iz inostranstva koji po ko zna koji put u novijoj istoriji guraju srpsku mladost u konflikt sa sopstvenom budućnošću, onda je bitno da istaknemo logičku, istorijsku i političku retrogradnost organizacione forme protesta. Dakle, ne ulazimo u opredeljivanje za ili protiv legitimnosti protesta, ali držimo se istraživačkog načela političke sociologije da organizaciona forma nekog pokreta otkriva njegov karakter. Studenti imaju apsolutnu legitimnost da budu jednoglasni u zahtevima za poboljšanje studentskog standarda, broja ispitnih rokova ili kvaliteta predavanja. Ali, ako ističu političke zahteve, kao npr. ostavku predsednika države, prelaznu vladu ili secesiju Vojvodine, niko razuman ne može da poveruje da su u svemu tome istomišljenici. Ili je to oblik totalitarnog konformizma upravo karakterističan za pokrete između dva svetska rata. Zapravo i jeste. Neko skriven manipuliše i isporučuje zahteve, a organizaciona piramida i lideri protesta ih ispunjavaju. Ignoriše se da neki od studenata imaju i svoje autentično političko mišljenje, a ogromna većina njihovih kolega širom Srbije izvesno se ne priključuje očekivanjima skrivenih lidera. „Studentski protesti”, kao instalacija skrivenih nalogodavaca, u svojoj alogičnosti i nerazumevanju demokratije u modernom i autentičnom značenju te reči zapravo se uklapaju u matricu korporativne demokratije u kojoj pripadnost jednoj profesionalnoj, esnafskoj, ili, eto, akademskoj, ali svakako ne političkoj grupi, moraju da imaju isto političko mišljenje. Kakav apsurd! Naravno, pravo je svakog demonstranta da se priključi nekoj od opozicionih partija i da se tako bori za ostvarivanje svojih ciljeva. Organizacioni model pokazuje da protesti nisu demokratski. Za ovakve kontradikcije i nerazumevanje smisla demokratije, koja je osnov budućnosti Srbije, i za manipulaciju studentima ponajviše su odgovorni huškači iza zavese koji ne smeju da izađu na izbore i demokratski, snagom argumenata, u političku arenu iznesu svoje ideje. Tih ideja i nema.
Samoupravljanje na univerzitetu
Dok Donald Tramp i Amerika grabe napred na lestvici civilizacije, dotle se neki srpski opozicionari vraćaju na modele koje je politička istorija demantovala.
(Politika)
(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)
