Piše: Bećir Vuković
Recimo, u neoliberalnom kapitalizmu, brakovi su postali čisto – maltretiranje – dok u političkom smislu, nije tako, pa čak, recimo, i na kraju zemnog šara, poput Mojkovca…
Tako je u policiji i u neoliberalnom kapitalizmu, i u postkomunističkim balkanskim urvinama…
Tako je sa policijskim – uvlakačima – otkako je zveknula motika u epska brda. Tako je obršilo i Cetinje – ostala samo kamena školjka – tako – oni koji su se uvlačili svima – od Petrovića do potonjića, isisali svaku žilicu i potonju kapljicu. Tako je na Cetinju obršilo i sveto trojstvo…
Najdugoročnije, i neraskidive veze i brakove, nalazite na svim policijskim nivoima – od seoske jajare – pa do u vrhove, čak do ražalovanih jaradara, i visokih službenika policije….
Neoliberalni koncept ne podrazumeva nikakav – skandal – od porodice. Htelo se reći, nema ikakvih bračnih veza bez – dubljih interesa – koji vazda podrazumijeva novac, i samo novac…
Ergo, prije svega – interesi. Koji su interesi – narodski rečeno – udbe (još uvijek crnogorske udbe), ili milicije, ma kako slovili. Opet, održavanje i obezbeđivanje na klizavoj površini jedne političke projekcije, kojoj je udba servis. A, ako pročitate – policijske opcije – ha, nijeste mnogo pogriješili… Uostalim, sve je i svašta spakovano u tajne ali providne policijske opcije…
Uopšteno govoreći, kakav je policijski – proces okupljanja, od Čikaga pa čak do Mojkovca. Model je isti kod svih policija na zemnom globu. Policija okuplja oko sebe one koji su – nešto – dužni – policiji. Recimo, bivši visoki službenici policije okupljaju u Mojkovcu – one – koji su – ponešto – dužni policiji. Da ih ne razdvajamo: dužne su i visoke policijske tikve, i takozvana boranija. Sve je to uz jednu pritku nanizano. Kad saberete, svašta je dužna ta tušta i tma, ta tužna – tanjevina i tarakovina…
(Da nije jezika, ne bi znali ko smo, i odakle smo. Na jeziku je svijet zdat…)
Ta politička – prdala – kad dođe vrijeme, moraju opet na usta pusta vraćati ono što su pokusala. I, onda se okrenu, i poprdujući, papak u ledinu. Poprdujući, pa uz Prepran…
Uostalom, ti – sitnocrevari – čim osjete mast i slast, okrenu leđa Srbima, koji su ih na svakim izborima prenijeli preko dva Preprane, i jedne Uroševine. Pa, poslije, kopitom, u ledinu…
(Eto, tako, baš u Mojkovcu, ona – prdnjava – sklopila policijsko – politički brak sa – prdalom…)
Dođe vakat da političko prdalo – ugasi – telefon. Kao, prdalo je važno, i nije svakome dostupno…
A, vaktile, taj i taj papkar – prdalo, ako vam je milo znati, čekalo je Mila po 2 sata da ga primi. A, Milo, pijuckajući viskić, savjetuje sekretarici: neka ga, neka ga još u hodniku. Nemoj ga puštati u predsoblje. Neka čeka u hodničiću, u šarenom kaputiću. I, upozori ga, da uđe u kopitama. Neka se ne sazuva. Tako…
U nedopisanoj knjizi „Nedospev“ istraživao sam – ontološke nesreće – od nebesa ispod zemlje, ter do – najjužnijih – granica lirike. I našao tragove raznih dvonogih papkara, i raznih sekti, kojekakvih falsifikatora, krivotvoritelja, dragomana – razne polucije, i policije…
(U jednom zapisu, u jednoj provinciji, bivša kurva glumi intelektualku…)
Sad se u Mojkovcu – redovna policija – zabavila o jadu od – bivše policije. Tako glasi izvještaj sa terena. Stop.
Strateški je važno da – bivša policija – ne pređe – takozvani – cenzus. Može da pređe i dva mosta na Tari, ali bez cenzusa u prtljagu… Ćao, ćao, seljačine, nema više j……, reći će ona provincijska intelektualka…
Sve počinje u kafani. Tako, po mračnim ćoškovima, policija počinje i završava posliće. Policiji smeta svjetlost danja. Policija završava agitacije po kafanama, a Srbi, na opancima…
U neđelju, nisam imao đe popiti kavu u Uroševom gradu, nego sam okrenuo na opanke, pa, preko Preprana. Ima još vrata na koja mogu zakucati, kuc, kuc… Pomaže Bog. Bog ti pomogo.
Neko na opanke, a bezrepo, na papke… Tako, tako…
