Izbori a kao da nisu, s Milom bilo zanimljivije

U Kučima izbori a kao i da nisu. Nema više onih starih dobrih tenzija, neizvesnosti, krize, pritisaka, borbe do poslednjeg birača, niko više i ne pominje traktore sem u svrhu poljoprivrednih radova, nema patrolnih kola policije u centru sela. A, iskren da budem, jutros usred Kuča nisam video nijednog meštanina, ni Milovog fana, onog koji 29. avgusta 2020. samo što me nije najurio iz sela kad sam mu rekao da sam novinar iz Srbije i nevaspitano ga pitao – za koga će sutra glasati.

Jedino što pomalo podseća na stara vremena jeste slika iz centra sela, dve kafane, jedna s ove, druga s one strane puta, u jednoj sede „naši“, u drugoj „njihovi“…

„Viđi, i tu postoji razlika. Ranije su njihovi sedeli u njihovom štabu povazdan, sad, viđećeš ni podne neće biti ima da se rasture kućama“, veli mi u centru sela jedan od „naših“, dobro upućen u situaciju.

Kaže, stanje u selu je redovno, jesu izbori, ali, ponavlja, kao da nisu, situacija ni približno onoj 30. avgusta 2020. kada je počeo „Milov slom“ i kada su ovde u selu, nekima koji se izjašnjavaju kao Srbi neki drugi pominjali – traktore a svrha je poznata.

„I onomad je, kad je bio drugi krug, bilo napeto u selu, izašao je na glasanje i ko je mogao i ko nije, sad, kad njega više nema, druga priča, ne verujem da će danas biti neki veći odziv“, kaže mi sagovornik.

Biračko mesto u centru sela, u Domu kulture, u stvari u velikoj sali na čijem je jednom kraju pozornica, a ispred pozornice drvene klupe. Dom je pravljen 50 i neke godine, stariji meštani još pamte priredbe, crvene zastave, partijske sastanke, komesare i pionire, kožne mantile, crvene marame, kape titovke i ostalo.

„Ovde smo gledali Kozaru, Sutjesku i Neretvu, ovde su nas 4. maja 1980. uveče sakupili da plačemo kad je umro drug Tito“, priseća se jedan od meštana.

Na zidu zastava Crne Gore, a glasača nema

Jutros, birački odbor u sali u uglu suprotno od pozornice, poređani stolovi, iza uredno posedali članovi odbora, na zidu zastava Crne Gore, glasača nešto i nema.

„Upisano 360 birača, prvi je već glasao u sedam-nula-nula, to je inače naš komšija ovde iz sela, on je, već godinama, uvek prvi na izborima“, kažu članovi odbora.

Ne bi malo, stiže drugi birač, srdačno se pozdravi s predsednikom i članovima odbora:

„Đe si, Boro“…“

„Evo me, đe ste vi…“

Stiže i jedan momak, ispostavi se da nije birač nego posmatrač:

„Okle si“, pitaju ga iz odbora, on uredno odgovara…

„Čegović si“…

Momak pomenu neku familiju…

Na ulazu u Kuče na velikom betonskom zidu kraj puta jutros sveže ofarbana trobojka, ista kakva je stajala i u vreme litija kad su odavde pet, šest ili sedam puta, dvadesetak kilometara peške išli do Podgorice da brane svetinje. Trobojka je i na jednoj šupi kraj puta, na banderi neko ispisao slovo „Z“, znak podrške Rusima.

Retki meštani zamaknu u Dom kulture da glasaju, onda ih nestane u sokacima okolo. Vreme oblačno, juče padala kiša, svakodnevne oluje meštanima veća briga od izbora. Mada, i oko izbora se, priznaju, sekiraju, nije im baš svejedno.

Verovali da će biti mnogo bolje, ono sve isto

„Sećaš se, razgovarali smo ovde i pred izbore 2020, mislio sam tada, bio uveren, verovao da će biti mnogo bolje, ono sve isto. Jedino, nije gore, ali nije ni bolje. Istina, crkvu nam više ne diraju, i ako šta ima dobro, to je dobro“, veli mi jedan od meštana posle kad smo zaselu u „našu“ kafanu.

Pošto su glasali, pristigoše i još neki.

Pričaju:

„Ovde 2020. samo što nije bilo ratno stanje. Sad mirno. Milovi se prićutali, usta imaju, govora nemaju“, kaže jedan o meštana.

„Problem je što je od 15 lista polovina prosrpskih a dve će proći u parlament, biće veliko rasipanje glasova“, sekira se drugi.

Začas se otvori rasprava kako je u Crnoj Gori bilo i šta ih čeka posle ovih izbora, stižu kafa i rakija, rasprava se rasplamsa:

„Ne znam šta bi ovi izbori mogli doneti… Bojim se povratka u devedesete. Svi se dobro sećate, tada dođoše na vlast oni mladi ljudi, nepismeni skoro, i ostaše nam za vratom, na grbači 30 godina… Ovi sad pismeni, školovani, bojim se šta će nam oni doneti“, veli jedan.

„Devedesete se ne mogu ponoviti… Drugačiji je narod, drugačije shvatanje, i naša je omladina školovana, nema više starog kadra, nema komesara, nikad više ne može biti ono što je bilo“, uveren je drugi.

Narod živi na obećanjima

„Problem je što ovaj narod 30 godina živi na obećanjima i što pada na obećanja. Evo, oni su obećali plate 1.000 evra, penzije 450, minimalce 700 evra… To je isto kao kad bih ja sad tebi obećao 1.000 evra, a u džepu imam samo 50. Da bih ti dao 1.000 evra, moram da pozajmim. Ovi, ako ispune obećanja, država će za dve godine bankrotirati, svi bismo mi voleli hiljadu evra u džepu, ali nema pokrića, nema odakle„, uključi se u razgovor i treći.

U selu je prekjuče bio Andrija Mandić, nekim meštanima je krivo što nije došao i Milan Knežević da ga vide i u četiri oka čuju šta misli, šta će biti, hoće li išta biti bolje.

U centru selu, odmah preko puta Doma kulture, veliki bilbord zakićen s dve trobojke. Na slici prizori s litija, masa naroda ispred Sabornog hrama u Podgorici, slika blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija.

Napomena: Sadržaj teksta isključiva je odgovornost autora i ne odražava nužno stavove redakcije.