I BI PRAZNIK!?

Piše: Emilo Labudović

Bi praznik. Bi praznik i „praznik“. Devetnaesti pokušaj jednih da sebe ubijede kako su, uprkos svemu, bili u pravu kad su se opredijelili za „slobodnu, nezavisnu, proevropsku, pronatovsku, demokratsku, itd… itd“ Crnu Goru, i drugih da još jednom osjete gorčinu pilule prevare koju su tada, uvijenu u staniol demokratije, našte srca, probali da im proguraju, a koja im je i dan – danas u grlu. Crni biseri „Bijele knjige“ lopovluka.

Bilo je i vatrometa, ali atmosferu praznika uzalud su pokušavale da označe i podgriju rijetke državne zastave na kandelabrima i ogradama boljestojećih stanova još boljestojećih im vlasnika.

Devetnaest godina je i dovoljno i dvaput dovoljno da se zastane i promisli o putu kojim jedna zajednica, makar bila i država, ide kroz istoriju. Za ovaj kojim ide Crna Gora jedni bi rekli da je put u raj koji samo što nije završio u dvorištu Evropske unije. Drugi bi se zakleli da su već od prvog koraka i slijepi mogli vidjeti da je riječ o ćorsokaku iz kojeg će samo Vođa ugledati svjetla na kraju horizonta. A i jednim i drugima je sve manje do slavlja i trijumfa.

U međuvremenu, Crna Gora se uporno, kao žestoko naćefleisani pijanac, tetura od nemila do nedraga, pokušavajući da pronađe sebe, sebe izgubljenu između istorijskog nasleđa i korijena i novoprofilisanog lika bez oblika. A dok se ona bori i batrga, i dok nad njenim posrtanjem visi Damoklov mač onog Piculičića, na nju i dalje nasrću dušmani spolja i iznutra, nastojeći da joj gurnu klipove u „kare Šabanove“ kojima juri u Evropu.

Spolja, zna se: Rusija i Srbija. Onaj Putin oka ne sklapa smišljajući kako da joj, osim bojevim glavama ako se ikad sukobi sa NATO, dođe glave. Ono sa Ukraninom mu je deveta rupa na svirali u odnosu na prijetnje i sankcije kojima ga uporno zasipaju iz zvanične Podgorice. Beograd isto tako. Onaj Vučić, uprkos svim svojim problemima, kad ne spava bez zazora mrko pogleduje preko Gostuna. Uglavnom, muka živa, pa je „mrtva straža“ na Belvederu dan – noć budna i u punoj borbenoj gotovosti. I dok god se sa njegovih ćuvika čuju pokliči – ništa srpsko neće proći!

A ako se i desi nešto tako, kao kad je onaj nesrećni Srbin (a ko bi drugi) podigao tri prsta, i to nasred Belvedera (užas užasa), onda je tu druga linija odbrane, linija zakona preko koje se ni mrtav ne može. Što propusti Deli Radivoje… dočekuje sudija za prekršaje, nekakva Slavica Jovović. A pošto su tri prsta u vazduhu ne samo prekršaj koji „izaziva nelagodnost“ nego i zločin „sui generis“, Željka mu je iz zaleta poželjela „dobrodošlicu“ u iznosu od 1200 evra. Premalo, rekao bih.

Šta je 1200 evra za toliku uznemirenost i nelagodnost koju je neki Goran Tirnanić izazvao jurišajući sa tri prsta na „slobodnu, nezavisnu, proevropsku, itd“ Crnu Goru? Sitnica. Tom drzniku je trebalo odsjeći obje do lakata, da dobro upamti na koju je silu udario. Pravda, konačno!!! Zato prežalit ne mogu što što ingerencije gospođe Jovović ne dosežu do Rijeke Marsenić pa da onom nastavniku (znam čovjeka) koji se drznuo da na državni praznik uči djecu, odreže njegovo. Jer, u državi nerada nema rada, naročito ne kad je praznik. U državi u kojoj je nekima sve dozvoljeno, gdje se kurta i murta mogu kurčiti do mile volje, tri prsta i rad na dan praznovanja – e, to neće moći!

I bi praznik i „praznik“! Tuga i opomena, slika i opsjena, mrak i otužni odsjaj vatrometa. Ali, Crna Gora je to, država koja je u ovih 19 godina uradila protiv sebe i u korist svoje štete više nego svi dušmani koji su je gazili kroz vjekove. Ali, i takva kakva je, sve dok joj je Željka na braniku, sigurna je. Do sledećeg praznika i „praznika“, spavaj mirno, Montenegro! Jer tu je onaj Picula, čuvar tvoga sna koji će te uvijek drmnuti za rame samo ako dublje uroniš u san.

(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)