General Diković: Tražili su iz Haga da optužim Pavkovića i Lazarevića

0

Danas, 20 godina posle završetka agresije, prva asocijacija na te dane su kolone Srba sa obje strane puta u Kosovu Polju koje ispraćaju naše jedinice tokom povlačenja vojske sa Kosova i Metohije. Mnogi plaču i pitaju kome ih ostavljamo, a mi, svi do jednog, odlazimo pognutih glava. Potpisan je Kumanovski sporazum, kraj je rata i razaranja, a nisam nimalo srećan. Spremali smo se za boj sa neprijateljem na kopnu, koji sigurno ne bismo izgubili. Znam da bi njihova odmazda sa neba bila strašna, ali smo bili spremni da odbranimo naše Kosovo.

Ovako se juna 1999. godine, u intervjuu za “Novosti”, sjeća general Ljubiša Diković, tadašnji komandant 37. brigade VJ i potonji načelnik Generalštaba VS. General koji je sedam godina vodio našu vojsku, od vremena kada je pala na najniže grane do dana kada su njeni pripadnici ponovo počeli s ponosom da nose uniformu, od kraja 2018. godine, kada se povukao, nije govorio za medije. Kaže nam da se odmarao, a kada je uslijedio poziv “Novosti” – nije se kolebao.

Na sredini mandata pojavile su se vijesti da ste osumnjičeni za najstrašnije ratne zločine i da optužnica samo što nije podignuta?

– To je priča koju malo ko zna. Kada su generali Pavković i Lazarević dobrovoljno otišli u Hag, pozvan sam u kancelariju haškog tužilaštva u Beogradu i predloženo mi je da ih optužim da su zločinci. Odmah sam im rekao: “Tako nešto iz mojih usta čuti nećete. Nisu naređivali zlodjela, već kako da se branimo. Da jesu, rekao bih, a kada nisu, prvi vam kažem – neću.” I to je bila uvodna epizoda. Tada su me uvjeravali kako znaju da sam divan komandant, da sam pomagao Albancima, ali odluku nisam promijenio.

Ova “haška epizoda” ima i svoj nastavak?

– Mojima kod kuće sam saopštio da je vjerovatno to kraj moje vojničke karijere. Međutim, ispostavilo se da su mi dali “drugu šansu”. Naime, dobio sam poziv da se zbog navodnih ratnih zločina javim u Bajinu Baštu gdje me je, na iznenađenje, čekala Nataša Kandić sa svojim timom. Ovog puta hteli su da okrivim Momčila Perišića, jer sam kao komandant Graničnog bataljona prema BiH od 1992. do 1994, kako su rekli, morao da znam da je prebacivao trupe u Bosnu. I njoj sam rekao da baš ništa ne znam, a i ona mi je rekla kako sam bio dobar oficir i džentlmen i da bi trebalo da to znam. Kada sam postao načelnik Generalštaba, uslijedila je tužba da sam u ratu organizovao zločine protiv civila.

Čega se s najvećim ponosom sjećate iz karijere?

– Ne znam da li se to zove ponos, ali 24, 25. i 26. marta 1999. godine, kada je naređena mobilizacija brigade za rat, odziv je bio 100 odsto iz Raške, Pazara, Kraljeva, Vrnjačke Banje, Aleksandrovca… Niko se nije odazvao jer voli rat. Svi su došli – zbog svetog Kosova.

Na Kosovu ste komandovali brigadom raspoređenom u “kotlu” Drenice?

– Sa jedne strane planina Čičavica, sa druge Drenica, a s treće Beriša. Samo u opštinama Glogovac, Srbica i Klina je 138 naseljenih mesta, a u 76 sela stanovništvo je bilo potpuno naoružano i svi odreda su bili – protiv nas. Prvo sam naredio popis na prostoru Drenice i, sjećam se, u Srbici smo imali 7.500 civila, u Glogovcu 6.000, a svakog dana se na nas otvarala vatra iz šume. Kada pohvatamo teroriste, oni već skinuli uniformu i, kao, šetali po šumi…

Koliko terorista ste tada pritvorili?

– Oko 1.000 do kraja rata, i svi su predavani policiji, svi osuđeni i premješteni u Niš. Do sredine agresije oni su imali zaliha, jer su se spremali za rat. Kad su ogladnjeli, pred moj štab počele su da se slivaju kolone njihovih predstavnika da traže pomoć. E, onda smo ih hranili, a desi se da iz reda za hranu izađe terorista i pripuca na vojnike. Događalo se da kod žene kojoj smo dali sledovanje, u kolicima sa travom nađemo protivtenkovsku minu. Sećam se da je jednom iz sela iz kog je pucano na vojsku stigao poziv našem ljekaru da porodi ženu jer ima komplikacije. Porođaj je protekao bez problema, nazdravismo za dijete, a onda, posle nekoliko dana – oni ponovo pripucaše na nas.

Ostavite Komentar

Your email address will not be published.