EU PERE RUKE

Piše: Sibin

Mi ne možemo reći ni da hoćemo ni da nećemo, mi ćemo to razmotriti, pojasni Varhelji Vladi Krivokapić prof. Zdravka, koji to dočeka sa gostoljubivim osmijehom, iako ovaj, u stvari, nije rekao ništa, ili, tačnije: rekao je nešto samo da bi rekao nešto.

Hegel veli: „Prava je budala čovek kome traže njegovo iskreno mišljenje, i on im ga daje.“

Mogao je, što se toga tiče, Varhelji reći i bilo šta drugo, Krivokapić bi se Zdravko na rečeno osmijehnuo zahvalno, iako, dabome, EU ne praktikuje da vraća tuđe dugove, to ne spada eto u princip njene spoljne politike.

Fukujama, aha, Fransis (tip koji je najavio „kraj istorije“ i time nasmijao mnoge filozofe, no ne i Zdravka), potegao objasniti kako bi EU svakako još jedared mogla porazmisliti o opciji vraćanja duga Kini, jer je njen kapital – kineski, dabome – na brdovitom Balkanu već pustio korijene.

U Fukujaminom duhu još neki evrocentrici (ah, ta melanholija ljevice) dreče na sve prisutniji bauk made in Chine kapitala, buče na tzv. azijskog monstruma koji se, veli Bajden, sve brže primiče SAD-u…

Međutim, EU ne može reći ni da može niti da ne može, sve što, pak, može, jeste razmatranje opcije vraćanja duga. Ova formulacija objašnjava kako, uostalom, napreduje naš put ka EU: on je otvoren, mi smo dobrodošli, sve zavisi od nas, dok – dug ostaje kamen na drumu.