Posle točno 23 godine, pre nekoliko dana telefonom su razgovarali DŽoni Štulić i Petar Luković; tema – feljton na XXZ portalu o Štuliću iz knjige “Biografija” Hrvoja Horvata. DŽoni je predložio da za naš portal napiše odgovor/demarš spram objavljenih feljtonskih nastavaka, pogotovo trećeg dela, ali je zbog celokupne slike i razumevanja morao proširiti odgovor i na druge teme. Tekst Branimira DŽonija Štulića objavljujemo u originalu; u heksametru; na ćiriličnom i latiničnom pismu, onako kako on inače piše…
Posle razotkrivanja Šerbedžijinih mračnih laži, odmah njemu koliko sutradan priskoči u pomoć još mračnije glasilo Druge zapovedne linije, Večernji list, obznanom da u svojoj nakladi izdaju za zagrebački sajam knjiga, Interliber, dve hiljade osamnaeste, moj necenzuriran životopis iz pera Hrvoja Horvata. Necenzuriran je umesto neautoriziran, mašti na volju, podmetanje, laž (da zametnu mom ukradenom novcu trag, bacajući koske helotiji na krivi kolosek), a sve to kanda boreć se protiv govora mržnje (kao da mediji i televizija nisu raspirili požar rata u Jugi), pošto govor mržnje nije sloboda govora
– dovoljno je samo zaviriti u komentare o meni na tu vest, oštija. Hrvoje Horvat pak nosi tako prenapadno ime da ga to prosto odaje, no od tih novih momenata koji osvanu u najavi, jedan ću ispraviti. Neli Mindoljević izjavi da ono što prelije čašu između njenog muža Davora i mene, posetiv ih pred rat devedesete, bejaše to što Davor reče kako ne bi mogao pucati u prijatelja, dok ja rekoh da bih. E sad, toga se ne sećam (mada znajuć sebe u to uopšte ne sumnjam), međutim, ono zbog čega me Davor istera iz stana, rekavši da im više ne dolazim, beše to što ja ustrajem na tome da Srbi imaju pravo živeti u Hrvatskoj, dok on zauze suprotan stav. Tako na kraju balade ipak zapuca on, a ne ja. I takođe, Jura Pađen mi nikad hrvatsku zastavu na odlasku ne dade, već samo knjižicu: Pale sam na svijetu. Niti me je sedamdeset prve ijedan pandur pipnuo, budući sam jedini išao od Trga prema Mažurancu, dok su gomile hrlile u suprotnom pravcu. Naprosto nije bilo potrebe.
Međutim, nisam samo ja primetio da je Hrvoje Horvat lažnjak, već i drugi. Na Nezavisnom news portalu (HOP) – nemoguće je ne opaziti kako samozvani
Hrvati izbacuju sve srpsko iz zapodnosrpskog narečja, otuda suicid i news – osvane vest pod ovim naslovom: Prvo je Štulić nazvao Šerbedžiju Gruzijcem i lažnim Srbinom, a onda je general Sačić oprao njega! Dakle, pored slike Šerbedžije kako pozdravlja u srpskoj oficirskoj uniformi i šajkači (iz nekog filma), bude i preslika svežeg natpisa iz novina gde najavljuju tu Horvatovu knjigu o meni. A tekst ispod toga ovako glasi.
Dajte molim, neka mi netko, tko ovo čita, javi, piše li unutra taj lažnjak “Hrvoje Horvat”, kako je Štulić, ranih devedesetih (dok smo mi njegove pjesme slušali), bukvalno psovao “j… majku ustašku, fašističku” svim Hrvatima koji su branili svoju
Domovinu, hrvatski narod…Te, kako je tada, pred živim ljudima, zazivao tenkove takozvane JNA, da nas sve pregaze… ti sebični, oholi, velikosrpski, protuhrvatski zlobniče, prvo idi na koljenima do Vukovara i zamoli za oprost hrvatski narod!! General Sačić o jugosu Štuliću. Ranih devedesetih (i pre toga) svi moje pesme slušahu, pa čak i čobani po vrhovima planina, ako im već ovce uz Breginu glazbu bolje travu pasahu. Nisam Srbin pa da bi ustašama jebao majku (nema mržnje do bratske mržnje, što ne znači da je svaka mržnja bratska, bar ne u mom slučaju), fašizmom se ne razbacujem, a Hrvata odavno nema. Pred živim ljudima (Pađenom, iako mu je životnost upitna) jebah majku tima koji šalju tenkove u napad bez pešadije. Treba znati znanje. No u toj Jugi bude lažnjaka, kao pokretačke snage, na sve strane. Šerbedžija je baba–devojka iz tridesetih, a Štulić iz daljine deli packe…veli samozvano piskaralo i rock hroničar (kako sebi laska) iz potpuno iste daljine (jer desetleće i po posle mene u nizozemske prostore dođe), prenebregnuvši da ja delim packe o svojem i na svoj račun, dok on o tuđem i za tuđi račun (a u svoju korist). Sad, razlika malena, ali zimzelena. Nesumnjivo već očekuje ‘Pulicera’, no vidi se ko su mu gazde. I ne samo njemu, nego i Nedeljniku, ča odmah za Večernjim krene spasavati kazandžiju, zatraživši mišljenje od dotičnog kadra, koji pre toga objavi neke svoje umotvorine, gde se maltene pohvali da je sa mnom jahao (Johan i ja) uz sve to što imadoh semitske oči i što me dvaput u Zagrebu viđe na ulici. Stoga i natuknica da se već neko vreme opaža moje odstupanje ili odskakanje od (njihove) partijske linije. Fino. Lov na veštice. Tek iskoristi zgodu da me opiše kao kombinaciju derišta i zločeste usedelice, koji napada onoga koji se ne može braniti. Otud su mu u pomoć jurnuli.
A Šerbedžija opet u svom odgovoru iznese dodatne laži: da sam s njim i Rupčićem rujno vino pio, i da sam ga na koncert u Dubrovniku pozvao, na koji je avionom stigao (on ne bi nikom zrno soli iz svoje kuće dao, a kamoli na avion trošio, to podmetne zato da ispadne kako je i pre tri desetleća isti status imao). No moguće da tâ večerinka (kad me provoza svojim kolima) bude prilikom rođendana njegovog sina, pošto o tome nisam vodio računa, naime, očito se goste na takve stvari poziva. Dakle, kazandžija se ne uzmogne braniti, otkako bude uhvaćen sa gaćama na kolenima. Ništa zato, smesta mu donesu paravan i toalet papira. Kako bilo, posle trinaest godina lažnjak ponovo izda nadopunjeni (za trećinu, veli) životopis moje bezličnosti, ovog puta bez naslova Fantom slobode, samo Štulić i biografija, uz njegovo ime, a na vrhu izdavač, Večernji list, premda bi umesto izdavača, jer to nije za naslovnicu, trebalo staviti – neautorizirano – ali ko bi onda kupovao i u to poverovao? Elem, na predstavljanju knjige okupi isto takve bezveznjakoviće: glavnog urednika Večernjaka (za koji nikad ništa ne kazah, čak ni u ono doba), piskaralo Borivoja Radakovića (ča me opet zameni za Stublića), i Babogredca, koji se pre šest–sedam godina u Jutarnjem listu nabaci na me da lažem kao pas u istom dahu sa poricanjem da znaju moju adresu na kojoj me, uostalom, i poseti, i koja je potpuno ista kao i na obračunu o prodaji mojih nosača zvuka iz devedeset osme, gde jasno piše da sam stranac, kad taj ispis i dobih. Kako samo rđa rđu nađe, i šta ja uopšte imam sa svima njima, pa to je prosto vredno naricanja i lelekanja na sav glas. To se prvo izdanje proda bar u trideset hiljada primeraka (bilo je više naklada), tako sigurno kao autor pokupi trideset hiljada evra; tvorac zadnjeg smeća, koje nema nikakve veze ni sa mnom ni sa stvaranjem remek–dela, ako je remeslo, uostalom, madžarski za zanat, pa tako vrhunsko, prvorazredno delo. Inače, zašto bi se toliko o meni pisalo? Zacelo odavno ne živim tamo.
Ali niko jošte strvinare ne odagna, dok neki lav na put ne bane, a čagljevi se i lešinari tad raspu kud koji, glavom bez obzira, na sve strane. Jasno, Babojedac je isturen da skrije Škaricu, a Škarica gazde. Kapoi u konc–logoru, brale. Međutim, Horvat kaže da smo nekoliko popodneva razgovarali po četiri–pet sati, a nazvao me samo jednom, dve hiljade treće, ili godinu pre toga, krajem maja, sat vremena, ako i toliko, što uopšte intervju ne beše. Eto kako laže. Stoga ni reči o tome kako je došlo do moga astronomskog poreza (iako sam čitav slučaj sa dokazima, i da se ne radi o autorskom pravu nego vlasničkom, kao i to da sam stranac, i ceo način pljačkanja, javno izneo pre šest i po leta, dok on skupljaše podatke još pet godina posle toga), već samo olaki zaključak da je priča o njegovoj pokradenosti kompleksnija, i da je neki zaključak u tome što se ne želi prijaviti ni u jednu agenciju za zaštitu autorskih prava (čisto izvrtanje, budući Jugoton nije vlasnik moga), a i zašto bi kad sam vlasnik svega svoga i kad to nije na prodaju, pa čak i da hoću ne mogu, jer imam svoj kopirajt, dok agencije ne dopuštaju da ista osoba ima autorstvo i kopirajt, kao i da sam snimio veliki broj albuma i prodao ih u velikim nakladama, pa su se osamdeset i treće skupili veliki iznosi poreza koje je trebalo platiti. Kaj god. Nije uopšte bila stvar u tome, premda je istina da sam prodao velike naklade (cela knjiga mu je puna netačnosti i proizvoljnih zaključaka, ne samo zato što ne zna ništa o meni i o temi o kojoj piše, nego i namerno skreće voz na slepi peron, što spada u čisti teror), i ništa se nije skupilo, već sam pristigle iznose digao i njima snimanje dve ploče u inozemstvu platio (Jugoton nije mogao zakonski poslovati u inozemstvu, jer beše ilegalan), i onda su mi tê utrošene novce povratili, ali računali su mi trošak pod zaradu, odnosno da sam dobio sto hiljada, a ne pedeset, budući celo poslovanje vodih preko svog žiro računa… Taj lažnjak Horvat voli teatarska pomagala i zna kako ih upotrebiti (prerušavanje).
Što se mene tiče, počne sa CD–om Đoni budi dobar – Tribute To Azra – kojim se diči u svojoj biografiji, kao organizator i urednik toga nedela, i na kojem su dvadeset tri moje pesme uz nešto manje izvođača (inače potpuno neslušljivo), u izdanju nepostojeće zagrebačke kuće Crno bijeli svijet (CBS), od kojeg ne videh ni centa, to je, dakle, krivično delo, koje, naravno, njega ne kači. Zatim izda dve moje biografije i u njima faksimile mojih pesama za koje nije imao odobrenje da ih tiska, to je, takođe, nedozvoljeno. Dakle, ne samo da na meni kešira, već gradi i svoju karijeru. Tek uznapreduje do koscenariste Naših dana – priče o hrvatskom rocku – uz Škaricu, te me stave unutra mada sam stranac, što podbočih dokumentom, no toga nema u njegovoj knjizi, ali zato mi pismo iz osamdeset druge (iz NJujorka) podmetne u devedesetu, za što ne krivim njega, već Banovićku i Mindoljevićku, kao sluge neprijatelja (inače ne bi Banovićka toliko uspela preko svojih mogućnosti, niti bi Mindoljevići došli do stana). I premda Banovićku mnjah dvaput ženiti (kao dotur Luiđi iz Malog mista Bepinu), nikad se za mog boravka onamo naše familije nisu srele (čudovišno kako im takvo što uopšte padne na pamet), kad i ja retko doma navraćah, a posle mog odlaska nije bilo potrebe – istina, kod njenih ponekad menjah novce….Shodno i Horvat u svom sočnom štivu (koje podeblja između hiljadu i hiljadu i po puta, zavisno od toga koliko, umesto samo jednoga, iznosi tih nekoliko popodneva po četiri–pet časova), zapravo isto postupi kao i zmija u rajskom vrtu kad Evu na jabuku uputi, ča redom i Adama navede jesti.
A takvi su mu i ostali sagovornici, sem, moguće, Juričića, koji je uglavnom korektan, jer nikako ne stoji da je puk hrlio da me vidi osamdeset sedme/osme zato što sam tri i po leta izbivao sa tih prostora, to je naprosto uvreda, budući nikakve razlike nije bilo ni pre ni posle toga (valjda ja znam); devedeseta bejaše posetom delomično skromnija zato što je rat bio pred vratima, beše to u vazduhu i za to se znalo, ma i tako, jedini sam ja po zemlji kružio i nastupao (po običaju bez ikakve reklame). Takođe, Lajnerova priča nema veze sa istinom: njega sam plaćao da bih se u formi održavao i neodložan rad ne prekidao, budući sam na vremenu uštedeti hteo (vreme je skuplje od novca)… …Posledično, uspeh mi je trebao da bih svirao, jer živim da radim, i radim da živim, a to što proizvedem spada u kolateralnu štetu koja se ne može izbeći (bile to moje pesme, soliranje ili revanje). Porez plaćam. Otud je to samo moje. I kakve veze, ko stranac, imam sa helotijom da se piše o tome? I kako samo taj helot Babojedac masno laže, pa to nije normalno. On uopšte nije postojao u moje vreme, niti išta zna o mome snimanju i poslu; kaže da je diskografija dozvolila i Johnnyju Štuliću da snima sedamsto sati u skupom studiju u Lisinskom. To je, izjavio je, bio luksuz o kojemu bi vani kapitalisti (oh) donosili posebne odluke. U Lisinskom miksah duplu ploču mesec dana (Rapsodiju), ne više od dvesto sati, dok snimanje na Zelengaju obavih kod Smoleca, recimo dvesto pedeset sati, dakle (moji novci među njima kruže, ja ni centa ne viđe), uvrh glave četristo pedeset sati (po domaćem cenovniku, dok se nosači zvuka prodavahu po svetskoj ceni).
A taj Lisinski studio beše kao Rols–Rojs, međutim, bez brisača, tako da se po kiši i snegu (a zima je bila) nije moglo voziti u njemu, sve da je i bilo goriva i vozača (što nije uvek), naime, ni jedan jedini efekt nisu imali, sem goli pult, istina, kao spejs–šatl, ali ja otiđoh tamo zato što je kod Smoleca ne samo magnetofon zatezao, nego što nije bilo nikoga ko bi snimati znao, dok je žena vlasnika imala tikove, mimo drugih koji bi se onde vrzmali, rečju, pušiona, tako da bejah primoran tražiti snimatelja na ulici, svakog prolaznika upitavši da li zna snimati. Niti htedoh ići u Lisinski, naprosto ne beše drugog raspoloživog studija. Zatim veli (Babojebac) da Štulićevi albumi osamdesetih nisu bili najskuplji, ali je on imao A jedan tretman za sve što mu je trebalo. Urednici bi došli čuti što je napravio i rekli ‘to je na dobrom putu, ali treba još.’ I diskografi bi poslušali i produžili mu rok snimanja. Moj A jedan tretman je bio samo kod skupljanja press–klipinga, sve ostalo sam, što mi je trebalo, svojim novcem i trudom nabavljao, i donosio gotove snimke, a oni bi samo naknadno platili studio i ništa više. Nikad mi urednici nisu rekli ‘treba još,’ jedini put kad imadoh kontakt sa urednikom za snimanja beše upravo tâ promena studija za Rapsodije, kad se od Smoleca prešlo u Lisinski; tom zgodom se ništa nije slušalo, već se nastavak rada dogovorio. Dapače, ja sam odlučivao treba li što bolje činiti ili ne, i niko drugi, stoga, na primer, nanovo za svoj groš miksah Krivo srastanje, plus trošak za tri sedmice. A sve to zato jerbo htedoh dobar zvuk dobiti (Fazani i Srastanje), budući su me doma unakazili. Tim načinom, organiziravši sve za svoj račun, Jugotonu isporučih gotove albume: Sunčanu stranu ulice, Pločnike, Fazane i Srastanje (plus uživo, govorim isključivo o prvom delu karijere i albumima koji su se najviše prodali), a oni su ih objavili samo zato što sam imao ogroman uspeh sa prodajom, inače ne bi nikada, i u tome se moj A jedan očitovao. Da se njih pitalo, ja bih samo dve ploče imao: prvu Azra, i Između krajnosti, kojom sam porez platio (obe u njihovom studiju urađene i obe katastrofalne, kao što su i oni sami). No ja stvarah (i kao neposredni proizvođač i kao kapitalista) na svoj rizik ono što Jugi tada trebaše, koja onda moja zemlja bejaše (nastavljajući Titovim putem i pod sloganom: što si ti za svoju zemlju učinio?), a Jugoton njezino preduzeće, drugačije se i nije moglo. Novcem službeno beše zabranjeno raspolagati, a Jugoton nije imao prava u inozemstvu poslovati, stoga su sa mnom samo tipski šestomesečni ugovor po ploči imali (kao student servis), koji su u vlasnički preveli istim obrascem po kojem su nacionalizirani.
Hej stari sjeti se i reci mi nešto o njoj, hej stari plati gem, prijatelj si moj – gem je gemišt, špricer, belo vino i mineralna voda, a mineralna voda je voda sa mehurićima. Tako je Jugoton, kao nacionalizirano preduzeće za štampanje plastičnih patkica, bio u inozemstvu ilegalan (kako samo laskaju sebi kao diskografima, partijski sekretari nacionaliziranim sredstvima postadoše kapitalisti, zaklonjeni helotima), što se produži i po njihovom rasturanju Juge (da zabašure sav počinjeni kriminal, te da u novim okolnostima operu novce), budući u zločinačkoj Hrvatskoj nastave poslovanje bez ikakvih problema, i, kao da se ništa nije desilo, zavedeni u knjige kao trgovačko društvo bez odgovornosti, prilagodivši ime u Kroacija Rekords. To bez odgovornosti je potpuno isto kao i pripravnički tipski šestomesečni papiri, može da bidne, al ne mora, il puj pike, ne važi. Naravno, zaštićeni su, i onda i sada, kao beli medvedi (nažalost, to je samo fraza, medvedi i beli i smeđi itekako ispaštaju) zato što su gazdinska filijala za otimanje para………………….. ali što oni propuste to na kraju godine država (takođe avetinjska gazdinska tvorevina) kroz poreze uzme, sa nasladom zaračunavši trošak pod prihod, dok pravosuđe služi samo zato da se nedela okade, jer ko drži novce taj plaća i sudije (sudije se postavljaju, pučanstvo ih ne bira, premda se živi u republici, to jest javnosvojnosti), dakle, čista turbo mafija. Nazad na Babojedca i lažnjaka Horvata (našla vreća zakrpu).
U knjizi piše da se Babojebac sa Štulićem upoznao ljeta osamdeset prve, kad je Azra svirala u Vinkovcima. Budući je Babogredac od sedamdeset devete posjedovao tonski studio u Bošnjacima, Johnny ga zamoli da ga odu pogledati, pa su sjeli u auto i odvezli se dvadeset pet kilometara. Idućih mjeseci Babogredac je sa Štulićem u autu proveo puno vremena, vozeći ga na koncerte, ali je radio samo s originalnom tročlanom postavom Azre. Babolašca je meni doveo – da ozvuči jesensku turneju (odsad ću ga tako zvati, jer pun je bisera kao rak govana), znači posle leta – tadašnji vršilac dužnosti menadžera Brada Sladić, dakle, preko njega sam ga upoznao. Ja sam u Bošnjake tek osamdeset osme navratio da bih studio video, i to na njegov poziv. Rekoh već da besmo odvojene ekipe i uopšte nismo skupa putovali, a kamoli da me on vozio na koncerte, niti je on išta radio sem zvuka. Jeseni osamdeset i prve odvezao ga je automobilom u Trst, gđe je Johnny doživio šok. Bilo je to prvi put da je izašao iz države na “zapad” i nije se htio vratiti. Problem je bio što je navečer Azra svirala jedan od pet nastupa u Kulušiću. “Jedva smo se stigli vratit na vrijeme, publika je već počela izlaziti iz dvorane”, govori Babogredac, “ali kad su ga viđeli svi su ušli natrag”. Kakav gnojni smrad! Ja sam u Trstu bio dvaput sredinom sedamdesetih – toliko o šoku i da se nisam hteo vratiti. Azra je svirala ceo tjedan, sedam nastupa, od ponedeljka zaključno sa nedeljom, a u Trst se išlo negde krajem godine, rekao bih, jer takav put je bliži iz Slovenije, u svakom slučaju, ne sećam se ikakvog kašnjenja, premda je dobro katkad zakasnit zbog napona koncerta. Te iste godine Želimir Babogredac s njim je putovao u London, radi Štulićeva susretas novinarkom Vivian Goldman…Kakva bljuvotina!
Babolažac nije imao nikakve veze sa mnom; išao sam na svoj račun da se razonodim i da Banovićki bolje obzore pružim…jer to je bilo vrijeme odlične serije koncerata u londonskoj dvorani Lyceum, gđe je Johnny gledao Pretenderse, Stray Cats, Jam, Police i druga aktualna imena (u Lajseumu gledah Strej Ketse i Pritenderse, dok DŽem u nekoj sportskoj dvorani, a Polis se ne sećam). Babogredac mu je naručio gitaru Rickenbecker, model John Lennon, koja je iz Škotske poštom stigla u London (Babolažac nije ništa naručio, on je samo broj od Tome imao, gde su svi iz Istočne Evrope navraćali, pa sam tamo s njim otišao i želju za tim modelom izrazio), a Štulić je odmah pozvao Stefanovskog da ju isproba. Nakon što ju je (kako su obojica nepismeni) uzeo u ruke, Vlatko je rekao “ovo je igračka, ovo nije gitara”, a Johnnyjevoj muci nije bilo kraja (toga sa Vlatkom se ne sećam, ali stoji da mojoj muci sa tom gitarom nije bilo kraja). Ali, nije bilo niti kraja slavi, jer je dao intervju Vivian Goldman koja ga je potom proglasila (oh) najboljim novim mladim poetom u Europi. Dapače, govori Babogredac, “čim smo stigli u hotel (nije slučajno dobio posao u Kroreku, vidi se da je Udbin provokator) na recepciji je Johnnyja čekao poziv da se javi Goldmanovoj.” Goldmanicu nikad nisam sreo, a kamoli joj intervju dao, sve da me poziv i čekao, o čemu pojma nisam imao. Doduše, sećam se da sam baš na Strej Ketsima, sedeći na balkonu, čuo voditelja gde pred nastup nešto pominje Jugoslaviju, ali pošto nisam razumeo engleski, okvirno protumačih sebi da verovatno skreće pažnju na važne goste u publici. A takozvani ‘Balkan info’ me nazove mesec dana pre objavljivanja mog telefonskog odbijanja da sudelujem u emisiji (navedu da to beše dan pre toga), međutim, snime me bez mog znanja, pa to na tjubu objave – moja o takvima razmišljanja.
(vidovdan.org)
