Piše Čedomir Antić
Šta se promenilo tokom proteklih petnaest godina? Da li je svet danas isti kao u vreme kada u Beogradu „Evropa nije imala alternativu“, u Bosni Visoki predstavnik smenjivao i hapsio hiljade pripadnika samo jednog naroda, a u Crnoj Gori Đukanović najavljivao stvaranje nacionalne crkve, čestitao (jednu sasvim) Novu 1919. godinu i najvaljivao brz ulazak u Evropsku uniju?
Nije se Evropska unija balkanizovala, niti su se SAD sovjetizovale. One su još od sedamdesetih godina 20. veka, to je danas potpuno izvesno, na putu opadanja. Pobedile su zato što su bile bolje, jače i beskrupuloznije od država realnog socijalizma, a ne zato što su bile dobre. Za razliku od decenije trijumfa SAD i saveznika – kada su mogli da nametnu celom svetu svoju volju i da pod najteže sankcije u istoriji stave Srbiju i Crnu Goru – danas, posle svega trideset godina, oni nisu sposobni da okupe NATO, a kamo li da se dokažu kao svetski hegemon. Mnogi bi želeli da ovo prikažu kao uspon snaga nedemokratije i netolerancije, a savezništvo sa SAD kao odbranu nekakvih vrednosti. Nažalost, stvari nisu tako jednostavne.
Razume se da su nam države EU i SAD po mnogo čemu, a pre svega po kulturnom obrascu, bliže od Ruske Federacije, a da ne govorimo o NR Kini. Ipak, da li je nama uopšte dat izbor? Naša temeljna amerikanizacija izvršena je pod autoritarnim Brozovim režimom. Svet u koji smo stupili posle 1990. godine, bio je utemeljen na tekovinama autoritarne Jugoslavije i ograničen ne samo hladnoratovskim, već svim mogućim predrasudama zapadnog čoveka. Odakle pravo državama koje tristotine godina sistematski pljačkaju svet da govore o njihovoj borbi za demokratske vrednosti? Koje su to vrednosti branili kod nas? Mi smo tokom proteklih trideset godina videli samo njihovu zlu volju. Od teze da u socijalizmu ništa ne valja osim granica između republika, do postulata prema kome je konstitutivnost dobra u zemljama od Belgije do Libana ali ne i kod nas. Jer na Balkanu svi Slovenci treba da žive u jednoj državi, a Albanci mogu imati država koliko požele. Da li misle da ne vidimo kako isti oni, čiji se predsednik molio sa svojim duhovnikom pred svaku odluku zahvaljujući kojoj izgore hiljade ljudi, imaju problem ako pravoslavni sveštenik i dokotor nauka uđe u upravni odbor Univerziteta Crne Gore?
Stajući na stanovnište da dva miliona Srba u Bosni i Hercegovini Hrvatskoj ne mogu imati ni deo prava koja su ostvarili malobrojniji Albanci na Kosovu, kao i da zbog 25% albanskih stanovnika Severne Makedonije mogu da razvale ovu državu i obesprave Makedonce, dok su za 34% Srba stanovnika Crne Gore spremni da kažu da nemaju čak ni prava da učestvuju u izbornoj pobedi – SAD i saveznici su se svrstali među rasističke i fašističke države. To što formalno imaju demokratiju, ne znači da svet ne vidi kako milijardama dolara i evra u svojim manjim saveznicama nameću vlade poslušnika. Za to vreme u SAD su milioni glasova došli pod sumnju. Pobeda Bajdena na izborima iz 2020. nije ništa drugo do trijumf nekog sklerotičnog Josipa Broza na izborima na Kosovu neke alternnativne istorije – groteskan i tragični koliko i nemoguć. Trampov uspeh iz 2016. nije samo pokazao koliko je Amerika podeljena, već i da zemlja u kojoj postoje bogataši koji poseduju stotine milijardi ima prezaduženog građanina koji u proseku ima svega 400 dolara ušteđevine !
Da li je to svet kome težimo?
Da li je ovo manjinarenje i glupo uverenje da ako podilazite ekstremnim aktivistima koji se navodno zalažu za prava crnaca ili bednicima koje menjaju pol da bi postali prvaci u sportu u kome su bili osrednji, zaista zaštita rasnih ili rodnih manjina? Te besmislice završiće se kao i sve slične u istoriji ljudskog društva – od lova na veštice (u vreme kada je čovečanstvo bilo na pragu prosvetiteljstva) do brojanja anđela koji mogu da stanu na vrh jedne igle (u doba kada modernost samo što nije počela). Ovaj svet nije na vrhuncu, nego u dekadenciji, njega neće uništiti vojske Ruske Federacije, IR Irana ili Narodnooslobodilačka armija Kine, on se razara sam, jer je preživeo svoje.
Deo našeg kulturnog obrasca su i pravoslavno nasleđe i život sa komšilikom, i porodična solidarnost, i kultura bruke i časti, i beg od neizvesnosti, ali i parlamentarna demokratija, populizam… Mi treba da gledamo da u aktuelnom sukobu što bolje prođemo, a ne da uzimamo u njemu strane i posle se dičimo kako smo srazmerno izginuli više od onih koji će u njemu uzeti svetsku vladu.
Mi želimo ravnopravnost za Srbiju i puna prava za srpski narod u našim zemljama širom Balkana. Hoćemo za Srpsku isti tretman kao i za Kosovo-UNMIK i zahtevamo za Srbe u Crnoj Gori prava koja uživaju Albanci u Severnoj Makedoniji. Mi smo spremni da budemo deo EU, ali pod uslovom da u njoj pobede mađarski i hrvatski, a ne koncept mrtvorođenog ustava iz 2005. godine. Mi smo deo evropske zajednice naroda, ali smo i deo milenijumskog Vizantijskog komonvelta i ako to znači da ćemo težiti da očuvamo veze sa Ruskom Federacijom i Turskom Republikom – tako će i biti. Ako smo izdržali 1992. – uvek ćemo – to je pitanje opstanka. Ko želi da bude „nacija sa greškom“ (da citiram Žiku Andrijaševića), neka to i bude.
