Stvaralaštvo, položaj umjetnika i izazovi sa kojima se filmski autori i glumci suočavaju danas bili su u tema razgovora na CIM forumu sa rediteljima Srđanom Dragojevićem i Nikolom Vukčevićem, te glumcima Gordanom Kičićem i Edonom Rizvanolijem.
Reditelj Srđan Dragojević kaže da film nikada nije doživljavao kao klasičnu profesiju, već prije svega kao strast.
„Sebe smatram skromnim umjetnikom koji pokušava da se dobro zabavi i da živi eventualno od sopstvene profesije, koja nije nužno film. Evo, ova dva romana koja sam napisao su stvarno hit. Treći izlazi u oktobru, tako da je meni sve čime se bavim hobi. Ja nemam profesiju. Ja sam to shvatio jako davno. Mislim, baviti se filmom ovdje nije profesija, to je jedna vrsta hobija. Od osam ili devet filmova mislim da sam dobio pun honorar za četiri. Tako da mislim da je to više hobi, strast, pametno i kvalitetno ispunjenje života do smrti. Tako da nema alhemije i čarobnjaštva“, jasan je Dragojević.
Govoreći o izazovima sa kojima se suočavaju autori, Dragojević ističe da je entuzijazam često ključan za opstanak u profesiji.
„Sada snimam studentski film kao svoj deseti film. Apsolutno sam siguran da neću imati nikakav honorar. Snimaćemo 30 dana umjesto bar 45, koliko sam snimao ‘Mi nijesmo anđeli’, moj debitantski film. Ali mislim da će ispasti okej. Dobar je scenario, dobra je to priča. Ksenija Marinković glumi glavnu ulogu, a jednu od glavnih uloga igra Lazle Dragojević, moj rođak iz Crne Gore“, kaže Dragojević.
Kaže da nije lako zadržati entuzijazam, jer je scenario napisan prije četiri godine.
“ Teško je. Davno smo napisali taj scenario i nije lako zadržati entuzijazam. A morate imati entuzijazam. U normalnim zemljama ljudi dobiju sredstva iz nekog fonda i vrlo brzo krenu da snimaju, zadržavaju tu energiju. Šta ja sada, poslije četiri godine od kada sam napisao scenario? Drugačija sam ličnost. Sada me zanima nešto sasvim drugo. Prošle su četiri godine, znate šta je to? To je vremenska provalija. Ali evo, trudim se da zadržim neku vrstu ideje da je taj film važan. Ne samo meni, nego i mom okruženju. Mada je film danas, je l’ da, prilično marginalna stvar“, naglašava Dragojević.
Na pitanje koliko film može da utiče na društvo i razbija tabue, odgovara:
„Nikako. Može nedjelju, dvije, mjesec dana. Ma kakav film. Nemojmo davati filmu veći značaj nego što ga ima danas. Tri objave na Instagramu važnije su od bilo kakvog umjetničkog filma i poruke koju on nosi. Ne smijemo upadati u tu zamku sujete i veličine. Ono što je bila najznačajnija umjetnost prije trideset godina sada je marginalna umjetnost koja se može uporediti sa operom, teatrom i slično. Ali dobro je da i dalje postoji publika. Ta publika nosi neku baklju civilizacije. Imate na internetu stotine hiljada, milione ljudi koji prosto nemaju interesovanja, beslovesni su. To su oni čopori bivola u preriji. A mi smo Vinetu i Old Šeterhend, ovi na konjima“, zaključio je Dragojević.
Reditelj Nikola Vukčević smatra da je za opstanak u profesiji presudna posvećenost.
„Kako ostati profesionalac u svojoj profesiji je dobro pitanje. Možda još većom posvećenošću, još većom ljubavlju moguće je opstati kao profesionalac“, kaže crnogorski reditelj.
Govoreći o stanju crnogorske kinematografije, ukazuje na značaj institucionalne podrške.
„Mi smo posljednji na Balkanu dobili Nacionalni filmski centar i do tog trenutka smo imali najgoru moguću vrstu izazova u odnosu na cjelokupan region. I ono što se kod nas dešava od tog trenutka do danas je jedno fino slušanje nacionalne institucije, uslova u kojima nastaju naši filmovi i fino podešavanje tih uslova na bolje“, ocijenio je Vukčevič.
Osvrnuo se i na odnos spektakla i autorskog izraza.
„Tako da, kad ti imaš fokus, onda zapravo pričaš neke svoje priče i unutar tog tvog fokusa zapravo da li ti razmišljaš o spektaklu ili o nekim unutrašnjim stvarima, to je autorska odluka.“
Kaže da su tri filma koja je napravio, sva tri vrlo različita.
„I ovaj posljednji, „Obraz“ je možda najmanje spektakl možda je najviše introspekcija. A vrlo je interesovao publiku, čini mi se, zbog 71. dana koliko je distribucija trajala u bioskopima Crne Gore, što je jedan ozbiljan rezultat koji pokazuje da je publiku to interesovalo. Dakle, pitanje koja vrsta spektakla interesuje autore, da li je to introspektivna vrsta spektakla ili je to spektakl u pravom smislu te riječi, ali mi smo daleko od toga kad je u pitanju finansiranje“, jasan je Vukčević.
A za dolazak iz inostranstva i prihvatanje uloge u filmu „Obraz“, za glumca Edona Rizvanolija presudna je bila priča.
„Priča mi se veoma sviđala. To je priča koja je meni bila nekako poznata zbog mog porijekla, ali takođe je priča koja je univerzalna, rekao bih, i taj lik mi je bio nekako izazovan. To je bilo to. Mislim, poslije toga je bilo nekako lako da se odlučim da radim u tom filmu“, kaže Rizvanoli.
Kaže da je sa fimom „Obraz“ putovao i prisustvovao promocijama u više gradova, i da su reakcije publike uvijek bile veoma emotivne.
„Mislim da svaka nacija ima neki drugi kontekst ili neku drugu perspektivu i zbog toga razumije neke druge stvari u filmu. I to je ona ljepota filma, na kraju krajeva, zato što ima nešto univerzalno, ali ima i nešto pojedinačno. Svako nađe nešto što je za njega važnije od drugih stvari“, poručio je on.
Mladim glumcima poručuje da karijeru grade ovdje.
„Mislim da je to najbolje zato što se ipak ovdje dešava mnogo više stvari i ima više materijala koji se može koristiti. Na Zapadu mnoge stvari su već prošle i oni imaju, znači, mi na Zapadu imamo nekakve druge brige i te brige nijesu možda veoma duboke, nijesu veoma teške. Tamo su brige da li ćemo sa 14 ili 20 dana biti na odmoru, a ovdje su brige mnogo teže, mnogo dublje i mislim da to daje umjetnicima više materijala da rade na samom sebi i da rade na razvoju umjetnosti“, istakao je on.
Glumac Gordan Kičić ocijenio je da umjetnici danas rade u složenim okolnostima, ali da upravo takve okolnosti mogu postati podsticaj za stvaranje.
„Smatram da je svaka takva okolnost neka vrsta izazova za umjetnike, koji će na neki način to da pretvore u vrijeme kada će nešto uraditi, napisati, uraditi nešto drugo i biti spremni da, kada se promijene okolnosti, na neki način budemo spremni“, kaže Kičić.
Smatra da ljudi koji režiraju, produciraju ili igraju u filmu imaju potrebu da ispričaju neke priče koje moraju da ispričaju.
„Tako da mi, kada učestvujemo u tome na ovaj ili onaj način ne gledamo na taj aspekt da li je nešto senzacionalistički ili je nešto ovako ili onako. Svako iz nekog svog senzibiliteta, osjećaja i ukusa pravi to neko djelo“, poručio je Kičić.
U završetku razgovora ocjenjuje da za umjetnost vrijeme nikad nije idealno, ali da uvijek nađe put.
