Draga košarko, hvala ti: U igru pod obručima se pre 37 godina zaljubio jedan od najvećih košarkaša svih vremena, Kobi Brajant

U noći između 25. i 26. januara prošle godine, Los Anđeles Lejkersi delili su megdan sa Filadelfija Seventisiksersima u Vels Fargo Centru. Bio je to poseban meč za Lebrona Džejmsa, znao je da će te noći konačno prestići čoveka kojem se od malih nogu divio. Upoznao je Kobija Brajanta još kao tinejdžer na jednom košarkaškom kampu i tada dobio savjet koji će pamtiti do kraja života.

„Samo sam slušao. Pokušavao sam da upijem sve što sam mogao. Sećam se jedne stvari koju je rekao. Ako želiš da budeš dobar i jedan od najvećih, moraš da uložiš mnogo rada i truda“, ostale su te reči urezane u sećanju jednom od najboljih košarkaša svih vreme.

Te večeri u Pensilvaniji stigla je možda i kruna dosadašnje Džejmsove karijere. Posle istorijskog prelaska iz srednje škole u NBA, osvajanja titula i konačno igranja u dresu Lejkersa, Džejms je došao u poziciju da više ne bude u Brajantovoj senci. Posle jednog polaganja desnom rukom, na sedam minuta i 23 sekunde do kraja treće četvrtine, popularni Kralj je stigao do cifre od 33,644 poena u karijeri i tako preskočio svog idola na večnoj listi najboljih NBA strelaca.

Nedugo zatim, oglasio se i Kobi Brajant, u maniru pravog sportiste i takmičara. Čestitao je Džejmsu na podvigu sledećim rečima: „Nastavljaš da pomeraš granice ove igre. Veliko poštovanje, moj brate“.

Narednog dana, Kobi Brajant se sa svojom ćerkom Đijanom ukrcao u helikopter, kojim su krenuli na njenu košarkašu utakmicu. Pre tačno godinu dana je u helikopterskoj nesreći ovaj svet napustila košarkaška ikona, genije, neumorni radnik, idol brojnih generacija i ljudska gromada, ali pre svega najveći zaljubljenik u igru pod obručima. Kobi i njegova ćerka Đijana Brajant su u padu letilice izgubili život i tako čitav svet ostavili u suzama.

Sa odlaskom Brajanta teško je bilo pomiriti se. Svi smo nekako navikli da je uvek tu. Bio je sinonim za košarku, njegove šuteve koji su često prkosili fizici i logici smo kao klinci pokušavali da iskopiramo. O Kobiju su znale i naše bake i majke, njegovo lice bilo je na naslovnicama časopisa, dnevnih listova, bilborda, na malim i velikim ekranima, najčešće zbog košarkaških podviga. Da li zbog 81 poena protiv Toronto Reptorsa, novog šampionskog prstena ili nove nagrade za najkorisnijeg igrača finala, da li zbog 60 ubačenih poena protiv Jute na oproštaju, u svojoj 38. godini, da li zbog brojnih atraktivnih poteza koji su krasili TV špice svih sportskih emisija, ali povoda je uvek bilo da Kobi bude u centru pažnje.Ipak, i posle impresivnih 20 godina u „Gradu anđela“, Brajant je nastavio da bude u žiži javnosti.

Iz košarke se povukao jer telo nije moglo dalje, ali to nije značilo da ne može da nastavi da bude najbolji. Shvatio je da više neće biti broj jedan u košarci, pa je rešio da konkurenciju dotuče u nekoj drugoj sferi -pisao je knjige. Bio je veliki obožavalac romana o Hariju Poteru, pa je inspirisan delima Džej Kej Rouling odlučio da objavi knjige u kojima je kroz svet magije i sporta želeo da inspiriše mlade ljude („The Wizenard series: Season One“ i „Training Camp“, kao i „Epoca: The tree of Ecrof“). U knjizi pod nazivom „The Mamba Mentality: How I Play“ je kroz fotografije i kratke izjave napravio osvrt na svoju karijeru. Posthumno je objavljena i njegova knjiga „Geese are never swans“. Pisao ju je tri godine, sa ciljem da pomogne mladim sportistima da bolje razumeju mentalne izazove koji ih čekaju na putu ka snovima. Nije pisanje bila samo njegova strast, kao i u košarci bio je više nego uspešan i sa „perom u ruci“ -Kobijeve knjige bile su bestseleri.

Okušao se potom i na filmu. Njegov kratki animirani film „Dear Basketball“, inspirisan je pismom koje je po završetku svoje karijere napisao košarci. Osvojio je i Oskara 2017. godine i priznao da je osećaj bolji od osvajanja titule u NBA. Dakle, bio je tema broj jedan i posle košarkaške karijere, a za tako nešto krivicu nosenjegov neustrašivi mentalitet, vojnička disciplina i nadaleko poznata radna etika. Nije tajna da mu je košarka bila opsesija, bavio se i najmanjim detaljima, spavao po tri do četiri sata dnevno, kako bi imao vremena da ispuni sve zadatke. Priče o njegovoj radnoj etici su brojne, mnoge ih već znate, ali nije na odmet da se nekih podsetimo.

–  Trenirao je od pet do sedam ujutru, u srednjoj školi. Sa saigračima iz klupe igrao je jedan na jedan do 100 poena. U najgore odigranoj partiji slavio je sa 100:12.

– Bivši trener Lejkersa Bajron Skot ga je svojevremeno uhvatio kako trenira u hali sa ugašenim svetlima. Dva sata pred početak treninga.

– Na treninge je prvi dolazio i povređen. Bivši saigrač Džon Selestan seća se kako je posle Kobijeve povrede zgloba poverovao da će konačno pre njega stići na jutarnji trening, pritom je Brajant živeo i na pola sata od hale. Kada je stigao, Brajant je već bio „gola voda“, imao je gips na desnoj ruci, pa je levom šutirao u driblao.

– Jednom je i tokom utakmice povredio desno rame, pa je počeo da šutira levom rukom. Uspeo je i da pogodi jedan šut.

–  Šekil O’Nil je bio začuđen kada ga je video da trenira bez lopte.

„Videli biste ga kako pravi promene kretanja, bori se, pravi poteze kao da dribla i šutira, a pritom nije bilo lopte. Mislio sam da je bilo čudno, ali sam siguran da mu je pomagalo“.

– Kris Boš i Dvejn Vejd su se prisetili treninga reprezentacije SAD pred Olimpijske igre 2008. godine.

„Bili smo u Las Vegasu, svi smo došli na doručak, bio je to sam početak trening kampa. U jednom trenutku Kobi ulazi u društvu svojih trenera i osoblja, imao je led na kolenima. Bio je potpuno mokar od znoja. Pitao sam se, osam ujutru je, odakle, pobogu, on dolazi?“, Vejd je dodao da je pred doručak Brajant odradio tri sata treninga.

– Jedan od trenera državnog tima tvrdi da je Brajant svojevremeno održao trening u trajanju od gotovo sedam sati. Radio je u sali od 4.15 ujutru do 11.00 prepodne, odbijao je da prekine dok ne pogodi 800 šuteva.

–  Pre 13 godina jedan NBA skaut je imao genijalno zapažanje: „Alan Ajverson voli da igra pod upaljenim reflektorima. Kobi svoju stvar obavlja pre nego što se oni upale“.

Godinu dana je prošlo, turbulentnih, teških, gotovo nestvarnih, a i dalje sa knedlom u grlu prihvatamo činjenicu da Brajant više neće stvarati, da nas neće ponovo oduševiti. Košarka će večno pamtiti to ime, ne samo zbog pet osvojenih titula u NBA i plejade rekorda koje je oborio, već zbog uticaja koji je Kobi imao na čitav svet. Iako je imao svoje mračne trenutke, često nije bio ni najbolji saigrač, teško da ima osobe koja može nešto negativno da kaže o istinskoj legendi. Uspeo je i savršeno da definiše šta znači biti veliki, najveći.

„Veliki ste ako inspirišete ljude do sebe. Mislim da to znači biti veliki ili bi makar trebalo da znači. To nije nešto što živi i umire sa jednom osobom. Biti veliki znači da inspirišete jednu osobu, koja će zauvrat inspirisati drugu, a potom ona treću. Tako stvarate nešto što će trajati večno. Mislim da je to izazov nas kao ljudi, da zaključimo kako bi naša priča mogla da ima uticaj na druge i motiviše ih da budu veliki“.

Kobi nije samo bio veliki, bio je jedan od najvećih.

„IMA NEŠTO U TOJ PASTI“

Sve je počelo u Italiji, u koju se Kobi doselio kao šestogodišnjak sa svojom porodicom. Glava kuće, Džo Brajant, stigao je u gradić Rijeti, kako bi svoju igračku karijeru nastavio na Apeninima. U malom, pospanom gradu, koji je brojao manje od 40.000 stanovnika, daleko od Filadelfije i San Dijega, gde je Dželibin Brajant igrao u NBA ligi, rodila se ljubav koju je teško rečima opisati. Iako je Italija pre svega bila zemlja fudbala, može da se pohvali da je u njoj svoje prve košarkaške korake napravio jedan od najvećih u igri pod obručima ikada.

„Sa šest godina, Kobi bi često preko terase kuće svojih roditelja i prometne ulice trčao do crkvenog igrališta, gde bi provodio sate šutirajući na koš. Vrlo brzo postalo je jasno, svestan je da je najbolji“, napisao je italijanski novinar Andrea Baroki, stvaralac knjige „Italijan sa imenom Kobi“.

Usledio je odlazak u Ređo Emiliju, gde se Kobi sa 12 godina pridružio lokalnom omladinskom timu.

„Kobi je odrastavo ovde i za sve nas on je Ređano (žitelj Ređo Emilije)“, napisao je gradonačelnik ovog grada Luka Veki.

Od starta je bilo jasno da je Panter, kako su ga zvali u Italiji zbog hitrih pokreta i brzine, drugačiji.

„Kada je stigao u Ređo Emiliju i kada je počeo da igra za moj tim, bilo je odmah jasno da je sa druge planete, nivo iznad nas ostalih. Često bi nam govorio da će jednoga dana postati profesionalni NBA igrač, pa smo ga ismevali. Ali radio je naporno za taj cilj čak i tada. Po završetku treninga, većina nas bi otišla da gleda TV, ali Kobi bi otišao kući i nastavio da trenira na košu koji mu je otac postavio u dvorištu“, izjavio je Kobijev bivši saigrač i dugogodišnji prijatelj Davide Đudići.

Sa 13 godina napustio je Čizmu i vremenom izrastao u jednog od najboljih košarkaša svih vremena. Tečno je govorio italijanski i nije krio da mu je na Apeninima „druga kuća“.

„U ovom gradu je počela moja priča. Zašto sam tako vezan za Ređo? Jer imam puno lepih sećanja. Kada smo dolazili ovde, pitao sam se, da li bi iko mogao da poveruje da je jedan od najboljh NBA igrača odrastao ovde? Tako daleko od Los Anđelesa. To je dokaz da je svaki san dostižan“, izjavio je svojevremeno Brajant, na tečnom italijanskom.

Bio je i strastveni ljubitelj fudbala, a nije krio i da je veliki navijač Milana.

„Ukoliko mi isečete levu ruku, teći će crno-crvena krv. Ukoliko mi isečete desnu, moja krv će biti žuta i ljubičasta, u bojama Lejkersa“, čuvena je izjava legedarne Mambe.

Nije bilo lako adaptirati se na ovu sredinu, posebno na tako veliku promenu. Iz Filadelfije je stigao u Italiju, gde nije znao nikoga, nije govorio jezik. Sve se promenilo kada je u Italiju stigla Tamika Kečings – buduća WNBA zvezda, u kojoj je Brajant pronašao prijatelja. Njen otac Harvi, bivši NBA igrač, takođe je u Italiju došao kako bi igrao u Palakanestru. Poznavao je Kobijevog oca, pa su porodice Kečings i Brajant često provodile vreme zajedno, obilazivši razne znamenitosti poput Koloseuma. Kobi je verovao da im je to iskustvo omogućilobolji pogled na svet i život.

„Kažem vam, ima nešto u toj pasti“, prokomentarisao je Brajant činjenicu da su on i Tamika postali košarkaške zvezde. „Ili u pici“, dodala je bivša košarkašica Indijanapolis Fivera.

Danas, u podne, gradski trg u Ređo Emiliji biće preimenovan u čast Kobija i Đijane Brajant.

I zato hvala košarci u koju se te 1984. godine Kobi Brajant zaljubio. A kako drugačije, nego na prvi pogled.

„Draga košarko, od kada sam od ćaletovih čarapa pravio loptu i izvodio imaginarne šuteve za pobedu u Grejt Vestern Forumu, jedna stvar mi je bila jasna: zaljubio sam se u tebe. Ta ljubav je bila toliko duboka, da sam ti dao sve – moj um i telo, duh i dušu. Kao šestogodišnji dečak, do ušiju zaljubljen u tebe, nikada nisam video kraj tunela. Video sam samo sebe kako istrčavam iz jednog. I tako sam trčao. Uzduž i popreko na svakom terenu. Za svakom izgubljenom loptom, zbog tebe. Od mene si tražila borbu, dao sam ti svoje srce jer si mi pružila još mnogo. Igrao sam kroz znoj i bol, ne zato što me je izazov dozivao, već zato što si to radila ti. Sve sam radio zbog tebe, jer to je ono što čovek radi kada se zbog nekoga oseća tako živim, kao što sam se ja osećao zbog tebe. Omogućila si šestogodišnjem dečaku da dosanja svoj san u Lejkersima i zbog toga ću te uvek voleti“, napisao je Brajant u svom pismu po okončanju igračke karijere, pre nešto manje od pet godina.