Piše: SIBIN
U bežičnom, tehnodominantnom, te rapidno digitalizovanom kosmosu, I jutros mi osvićemo u – partizanskoj poetici, u crvenoj, kič ikonografiji, koja bi sa bronzanom glavom da stigne u demokratizovanu, Evropu za sve nas.
Plebs provincije žestoko odbija budućnost! Međutim, populizam ili plićak politike – trguje idejom budućnosti. Pa, ipak, što reko Buš mlađi: „Nadamo se da ćemo sjutra biti bliži, jednoj boljoj budućnosti.“
U vremenu kad se lansira svemirski turizam (ka nekim orbitalizovanim destinacijama), kad se ljudski rad automatizuje, kad se, dakle, otvoreno govori o „zoomifikaciji“ („radu“ koji ništa ne radi, naprosto tipka na mobu ili krstari netom, umotan u spektakularne sferične slike), u nas se progresivno promoviše partizanska poetika, od filma do dokumentarnih emisija, u poslednji par dana ne možeš uključiti – prozor u svijet, iliti mali ekran, tu sliku I priliku koja ukrug veliča ono što pripada istoriji, s kojom, inače, nismo izašli na kraj, pa je ovdje ona – ničeanski rečeno – na šteti po život.
Nije nepoznato da se sada sve plasira na tržište: roba, znanje, ljepota. Šta mi nudimo?
Beskrajne te jednako tome besmislene govorancije o nečemu što nema veze sa politikom, jer odlazeću Merkelovu poodavno ne čuh gdje govori o slobodi, naprotiv, izvan polja ekonomije I jačanja oslabljenih evropskih odnosa, pomenuta kancelarka nije izlazila.
Ne govori li sve ovo da je naše kolektivno veliki neprijatelj svake vizije, inovacije, svega novog? Dok postmoderni svijet vidi sebe na nekoj orbitalnoj destinaciji, u umreženom, gibajućem kosmosu od jedne slike, mi I dalje besjedimo po čukama ispršenih prsah pred kakvom gromadom od raspadajućeg spomenika…
