Piše: Aleksandar Novović
Ajmo malo šale, da ne kažemo sprdnje, koju je suptilno pokrenuo naizgled sramežljivi poslanik Vasilije Čarapić, a zapravo je kadrirao vrhunski primjer krize logike i smisla – folklorni i politički rolercoster na crnogorski način – vidjevši nukleus formiranja radiklane ljevice i desnog ekologizma u jednom procesu.
Čarapić filmski kadrira vrhunsku egzistencijalnu apsurdicu iz domena paralelne i paranormalne političke realnosti i servira novu perspektivu na stvarnost kakvu nam je znao pružiti legendarni Daglas Adams. Živko Nikolić se tek upoznaje sa novim žanrom: krindž (neprijatan osjećaj nelagode, stida ili „uvijanja“ od sramote koji osjećamo kada neko kaže ili uradi nešto što smatraju smiješnim, pametnim ili impresivnim – ali to uopšte nije).
Dakle, na slici Skočko, Brano Mandić, žena u koroti, zastava anarhista, ruže i Vanja Ćalović. Dok se pitamo koliko je uljeza na slici – liše Vanje i ljudi iz CZIP-a, svi ostali su ovdje na protestantskom debiju – kao da su ispali iz nekog raspuštenog pozorišnog karavana – poslanik Vasilije Čarapić tuče statusom punim terminologije osobene za ovu grupu protestanata i njihovim prstom im upire u oko. Neke i identifikuje. Kao i Adams, ne znamo sprda li se ili je zagrebao u nešto mnogo ozbiljnije. Uglavnom prepoznaje im, možda salonske, ali ekstremne elemente.
Ko ne zna, književna filozofija Daglasa Adamsa, autora „Autostoperskog vodiča kroz galaksiju“, može se ukratko opisati kao kombinacija apsurdnog humora, naučne fantastike i filozofske ironije: doslovno svih elemenata koji krase politički pejsaž u Crnoj Gori, a koji može stati u nesiguran korak i držanje Milke Tadić dok ispred parlamenta izjavljuje saučešće uprazno i zbunjeno se gubi među kamermanima. Izašla sa scene. Bez aplauza.
Čarapić je ,,anticipirao“ da se danas u Crnoj Gori može ,,oblikovati prva prava radikalna ljevica i iskristalisati obrisi ekstremno desnog ekologizma“. I bukvalno, kad pogledate današnje dešavanje kao da ste uletjeli u neko konfuzno pozorište koje funkcioniše bez scenarija i režije možete vidjeti anarhiste koji brane njima suprotan i neprijateljski sistem – državu. Možete vidjeti ljevičare iz škole SDP-a i Andreja Nikolaidisa koji isto tako nisu imuni ni na desne struje kad je DRŽAVA u pitanju, pa se tako lako mogu složiti sa desnim ložačima guma sa Belvedera. Sve u svemu, provokacija, ironija ili istina, poruka je ista.
Što bi ono rekli, cijela jedna salata, za svakoga po nešto, na šta je Čarapić i zaključio: ,,Srećno više politike svima koji slave!“ I zaista, da su ljudi politički pismeni, shvatili bi da se u demokratiji i višestranačju rađaju nova značenja i nove politike i da su čak i oni, tako nelogični i paradoksalni, takođe dobrodošao dio nepodnošljive lakoće demokratije.
(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)
Hahaha za ovo je u pravu