Antić za Borbu: Jedna pijana godina

Piše za BORBU: Čedomir Antić, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Postoji taj tren u besmrtnom Pasternakovom  romanu Doktor Živago kada se junaci spremaju za Prvi sveteski rat, a neki rođak, komunista, usred svog tog uzbuđenja, oduševljenja i potisnute brige, odlazi u svetski sukob koji će uništiti rusku rodinu, odlučan da kvari i ruši državu koju je prezreo uveren da je razaranje svega cena jednog novog, pravednog i večitog sveta. U Srbiji se nešto slično ciklično ponavlja – taj čas ujedinjenja u mržnji, prevratničke egzaltiranosti koja čini da se svi problemi čine lako rešivi, jednoslojni, i jednodimenzionalni.

Mi Srbi smo stotinu godina živeli uvereni u naš značaj, smisao žrtve i večnost zasluge. Naša prometejska nastojanja da postignemo slobodu sebi tako što ćemo je dati i drugima sadržana su u dve tuđe reči: Jugoslaviji i socijalizmu. Propast ovako skupih snova i teških kula na pesku svakome bi slomila srce i ugasila dušu, na sve to je došla i ona samardžićevska „osveta imperija“ iz devedesetih pa je ispalo da su naši susedi živeli u tuđinskim imperijama slobodni, a da su ih prosti i primitivni Srbi iz tih uzvišenih i zlaćanih zatvora izvukli da bi ih porobili. Mi živimo u svetu u kome je preporučljivo  za zatucanog šovinistu uzeti narod koji je izginuo da bi Ljubljana i Priština dobile univerzitet, Zagreb deceniju najvećeg uspona u istoriji, a Crna Gora samoodrživost i solidarnost kakvu posle 1918. nikada i nikome nije pružila… Nas ubeđuju da je Milošević rušio Jugoslaviju a da su je Tuđman, Izetbegović i Tači branili. Mi smo biće segregirali one koji danas posle trideset godina plaćaju ulaznice da bi u stotinama hiljada urlali ode gradiškim. Dok u susednim državama Srbi imaju pravo da negiraju Jasenovac, hvale se kako su se protiv sirotinje na Ozrenu tukli pod komandom Al Kaidinih emira, dobijaju nagrade tolerancije od zveri koje su decu od devet godja pod oružjem slali na srpsku policiju, onih koji hapse srpske poslanike zato što tuguju za masakriranim srpskim civilima, moluju kuće u kojima su radi prodaje organa kasapili otete srpske siromahe. Za to vreme došljaci iz susedstva i njihovi potomci vode velike ustanove u Srbiji, podržavaju ustaše koje su na važna mesta instalirali američki ambasadori,  ili broje milione za neuspešnu reformu naših gimnazija a javno tvrde da su srpska deca nedovoljno inteligentna a sve na osnovu metodlogije za koju bi osnovnoškolac dobio keca.

Ne ljutite se, braćo naša Srbi iz Crne Gore. Nismo mi takvi zato što smo loši, već zato što imamo velike i moćne neprijatelje koji su posle 1944. ovde kreirali elitu. Zato nam je, kažu Srbin, general Ponoš više hrabrosti pokazao prema jednoj beogradskoj ogradi, nego braneći rodne Gornje Zastražnjičke Nezoriće-Mrakovce-Nedođiće.

Početkom decembra prošle godine blokirani su državni srpski univerziteti. To nije bila volja studenata. Volja nekoga, u bilo kojoj savemenoj državi, mora biti izražena i artikulisana u skladu sa zakonima. Na univerzitetima je uvek postojala kritička i vlastima opoziciona većina, pa tako nešto ne bi bilo teško. Ipak, oni koji protiv nas vode hibridni rat, što je utihnuo samo za vreme napada NATO-a na Srbiju i Crnu Goru,  nisu hteli da se oslone na uvek patriotsku i demokratsku srpsku mladost. Godinama su, milionima dolara, oni gradili svoju vojsku korumpiranih i totalitarnih. Zatvorili su fakultete silom, uz pomoć fanatika i najamnika među dekanima, oduševljenih ali malobrojnih studenata, izmislili su ciljeve koji su neizvodljivi, a vezani za nekropolitiku i pošli u lov na duše. Decenijska frustracija nesposobnih, neobrazovanih i grabežljivih opozicionih vođa, spojila se sa novonastalom klasom svezubih  evroljuba, povlašćenih i nikada zadovoljnih postmodernih konvertita, koji su za dvadeset godina zahvaljujući neuspešnoj tranziciji i sve rasprostranjenijoj korupciji našeg visokog školstva, umesto 7% počeli da čine 20% stanovništva. Posle trideset godina autošovinizam je tako od marginalne pojave postao kultura. Sve što ovi ljudi nemaju ili nisu uspeli, dobilo je racionalnog krivca u ostatku srpskog naroda – ljudima sa nedovojno zuba, koji ne umeju ispravo da govore i koji navodno glasaju za sendvič. Neobično je kada o tome govori dekanka Filozofskog fakulteta u Nišu koja ni slučajno ne uspeva da pogodi padež, incidentno ubode akcenat, a pojava joj je između pletilje što za vreme Francuske revolucije egzaltirano čeka seču gospodskih glava i Bibopa  –  očovečene divlje svinje iz crtanog serijala „Nindža kornjače“.

Takva blokada na fakultetima nije odobrena od većine profesora i studenata. Svako bi bila protivzakonita i antiustavna, pa time demokratske procedure nisu bile važne. Tokom proteklih bezmalo dva veka njegovog postojanja postojanja na Beogradskom univeerzitetu nikada nije proglašen štrajk, pa to već mnogo govori o svemu ovome. Ko god se suprotstavio blokaderima dobio je mobing od strane uprava, razne klevete, podmetanja i napade nepotpisanih bestidnika na društvenim mrežama.

Pored toga što su fakultetima zavladali totalitarni anarhistički plenumi, te tajne i neregistrovane organizacije protivne svakom demokratskom ustavu i svim modernim zakonima; još pre početka blokada, a u skladu sa hrvatskom „Anarhističkom kuharicom“ , neko je smislio zahteve ! „Naivni“ „studenti u blokadi“ tražili su uglavnom efemerne i besmislene ustupke. Izuzetak je činio navodni razlog njihovog bunta – smrt šesnaestoro građana ispod nadstrešnice zgrade železničke stanice u Novom Sadu. Pravdu nisu tražili, pošto u savremenim državama nju donosi nezavisni sud posle mnogo godina suđenja. Istina ih nije zanimala pošto posle godinu dana  nisu prihvatili nalaze niti jedne „komisije“, odnosno „anketnog odbora“,  koje su navodno sami imenovali. Nada organizatora blokada zapravo je bila da će prilikom nekog od velikih okupljanja koja su organizovali, doći do nasilja i da će sadašnja vlada biti oborena u silovitom odgovoru gnevnog naroda. Neodlučni, oslonjeni na korumpirane slabiće i izrode, nisu uspeli u svojim namerama, a verovatno nisu imali onu podršku spolja koja je bila dovoljna da „Euromajdan“ u Kijevu učini prevratničkim uprkos tek postignutom sporazumu vlasti i opozicije u Ukrajini. Natovci, koji nas svih ovih godina sankcionišu, podržavaju separatiste na Kosovu i Metohiji, u Novom Pazaru i u Novom Sadu, koji guše Republiku Srpsku i sve čine da Srbi nemaju prava u Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji i Hrvatskoj, koji su ovih meseci obarali informacione sisteme čitavih uprava i ministarstava u Beogradu,  a godinama su dojavljivali o bombama preko hiljada mejlova i poziva dnevno, izgleda nisu imali interes da dovedu do radikalnih rešenja. Dakle da pošalju svoje vojnike da na skupovima blokadera i stotina hiljada građana – koji su u transu prihvatili nekropolitiku za cilj a plenume i zborove za sredstvo – izvrše masakr. Njima su sada trebali ustupci a ne predaja. Uostalom, vrh SAD je u političkom ratu sa onima koje su prethodne administracije slale da muče Srbiju kada već nisu imali računa ili hrabrosti da je ubiju.

Prošli su veliki mitinzi –  Decembarski na Slaviji, Svetosavski na Autokomandi, Petnaestomartovski pred Domom narodne skupštine, Vidovdanski…-  najveći u našoj istoriji ali nedovoljni da izazovu pad vlasti. Kada ni poslednji održan početkom leta nije uspeo, počeli su masovno blokiranje Srbije, te napadi na policiju i sedišta vladajuće SNS. Tokom dva meseca zemlja je gorela, blokirane su ustanove i saobraćajnice, a blokaderi su tvrdili da je nad njima počinjeno nasilje.

Profesor sam na Filozofskom fakultetu u Beogradu.  Moji studenti i ja smo 2. decembra 2024. izbačeni sa nastave. Nepoznatim blokaderima se priključio upravnik Odeljenja za istoriju prof. dr Vlada Stanković, koji je i lično pokušavao da nas izbaci iz učionice. Izašli smo tek kada je prošlo propisanih 90 minuta. Dekanski kolegijum predvođen profesorima Danijelom Sinanijem, Pericom Špeharom i Natašom Simić učinio je sve da blokada što duže traje. Sprečili su razgovor o ovoj temi na sednici Nastavno-naučnog veća koju su sazvali na fakultetu tek posle osamdeset dana ! Sinanija lično poznajem, branio sam ga u javnosti pre par godina, a on je samovlasno u ime ustanove koju vodi podržao bosanskog šovinistu Dinka Gruhonjića koji se zacario na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Iako sam, kao veteran borbe protiv Miloševićevog režima, jedan od vođa demokratskog i rodoljubivog prostesta iz 1996./1997. godine, istupao u javnosti i pozivao ga na razgovor, nikada me nije primio na razgovor niti se makar sreo samnom u studiju neke televizije. Fakultetski blokaderi su samo jednom odgovorili na moj tekst objavljen u Politici potpisujući se kao „profesori i saradnici sa Filozofskog fakulteta u Beogradu“. Na jednoj od sednica NNV sprečili su podlo i kukavički moje pravo da konkurišem kod ministarstva  za nadoknadu avionske karte za službeni put. Nikada mi država nije platila službeni put, ali sam sada želeo da pokažem šta su moje samozvane kolege. Dokazali su se. Ostavili su mi i jedno prostačko pismo u kancelariji. Očekujem dalji mobing, možda i otkriće narkotika u mom radnom stolu, pošto su početkom blokade dograbili ključeve svih prostorija na fakultetu.

Na posletku su se od nepošetnog, nezakonitog, nečasnog i lošeg posla umorili. Nije im pomogla pomoć iz Hrvatske, Crne Gore i Federacije BiH. Hiljada lažovskih i šovinističkih tekstova objavljenih u novinama tih država protiv Srbije. Ni delovanje čitavih agenturnih mreža sakrivenih u udruženja i preduzeća. Ni pojava profašističke odganizacije „Kamo šijutra“ koju je finansiraa kriminalna hobotnica svrgnutog crnogorskog šoviniste Mila Đukanovića.   Ishod nije promenila ni pomoć rektora Vladana Đokića ili profesora Mila Lompara. Njih dvojica nisu pokazali hrabrost devedesetih godina, obojica su potpisali zloglasni ugovor o radu 1998. godine – u vreme kada su profesore izbacivali sa posla. Sada su se ohrabrili i umudrili suočeni sa zimom života i sve manjim izgledima da se domognu žuđene vlasti.  Veliki broj profesora na Filozofskom fakultetu započeo je  nadoknadu još u junu mesecu, pre nego što je kukavna uprava sredinom jula tražila i jedva dobila odluku Nastavno-naučnog veća za povratak na nastavu (koje osam meseci ranije ništa nisu pitali) i to opet kukavički na elektronskoj sedici. Ove godine za Filozofski fakultet se zainteresovalo 28% studenta manje nego prethodne. Za nama je, protiv bokaderske uprave, u junu pošto 80% naših studenata. Anarhistički plenum nikada nije okupio više od 500 studenata, dakle manje od 9% od naših 6.000. Od 42 studenta koji su preostali na prvoj godini studija istorije, samo dvoje je sakupilo dovoljno bodobva da upiše drugu godinu.  Ministarstvo prosvete i blokaderska uprava omogućili su svima upis – ali kada plate !

Ishod je očekivan. Univerzitet je ispao gori, iskvareniji i slabiji od vlasti. Poraz opozicionih studentskih lista na pet lokalnih izbora pokazao je velike slabosti opozicije kao i te bezgrešne „dece Sunca“ – naših Lujeva – anrahističkih blokadera. Država se i dalje nalazi na liniji sukoba velikih sila.  Srpska spoljna politika je već dvadeset godina konsenzuana – sa njom se ne slaže svega 5% građana. Ipak, interesi Rusije i SAD melju polako Srbiju, Srpsku i srpski narod u Crnoj Gori, a drugosrbijanski autošovinisti i jedna dubokodržavna klika nadaju se izborima koje će pre zatvaranja biračkih mesta pretvoriti u Euromajdan.

Želim svima koji čitaju ovaj tekst da poručim. Mi smo Srbi preživeli Turke, poturčenjake, naciste i komuniste  pa ćemo i ove strašne prilike u zemlji i svetu.

Preživeli smo, pobedili smo, opet ćemo.

(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)