Piše Čedomir Antić
Zaposlen sam na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Vezan školovanjem i radom, u zgradi koju od Zdanja kapetana Miše deli slavni Plato proveo sam evo, bezmalo, pune tri decenije. Na trgu Plato – mestu nekadašnjih rimskih termi, a od 1992. godine saborištu dva velika studentska protesta koji su trajali mesecima i promenili istoriju Srbije – stoji spomenik Petru Drugom Petroviću Njegošu, crnogorskom vladici i najvećem srpskom pesniku. Da je Njegoš bio Srbin u to nema nikakve sumnje. Njegovo delo, kako književno, tako i političko svedoče o tome. Ne znamo kakvo bi bilo opredeljenje vladike Rada, da je kojom srećom danas živ i mlad (kakav je bio kada je umro). Znamo, međutim, šta misle o tome crnogorski šovinisti na čelu sa DPS-om. Njegoša su kratko vreme pokušavali da prisvoje, a onda su odustali od štampanja njegovih dela u kojima hiljade spominjanja srpstva i Srbije („od Dunava do mora sinjega“) menjaju sa „Slavija“ i „Jugoslavija“, pa su njegova dela počeli da izbaciju iz lektire, da ga javno ignorišu i podražavaju službeni zaborav. Kada je obeležavano dva veka od Njegoševog rođenja, zanimanje vlasti – koje su navodno obnovile crnogorsku državnost – bilo je čak i manje nego kada je 1988. komunistički režim obeležavao 175-tu godišnicu. Prigodna naučna konferencija, na tada najvećem privatnom univerzitetu u Crnoj Gori, sadržala je i referat teme milođukanovićskog manira „Njegoš i biznis“.
Sada se „sve promenilo“. Pre manje od godinu dana stranka Crnogorca Alekse Bečića predložila je, a Skupština Crne Gore velikom većinom usvojila (protiv je glasalo samo par poslanika Bošnjaka, dok su depeesovci delom glasali nogama – tako što su pobegli iz skupštinske sale) da Njegošev dan rođenja bude državni praznik Crne Gore. Tako je pre šest nedelja ambasada Crne Gore položila venac na Njegošev spomenik u Beogradu. Koliko su pažnje tome pridali vidi se po tome što su to učinili samo oni. Niti su se kome javili – možda bi obližnji fakultet i rektorat i sami odali počast pesniku i vladaru koji nas je zadužio na više polja. Ako već u stranoj zemlji polažte venac, zar to nije prilika da potvrdite međusobne odnose? Konačno, u Srbiji živi bar 250.000 ljudi rođenih u Crnoj Gori, oni imaju na desetine udruženja – ambasada nema saradnju sa njima? Njih ne zanimaju ni Njegoš ni novi praznik? A odnosi između Srbije i Crne Gore su na kulturnom, naučnom, privrednom i porodičnom nivou daleko snažniji i značajniji nego što to međudržavni odnosi i u teoriji mogu biti. Tugaljiv, ostavljeni crveno-žuti venac, tako se voljom skejtera i bajkera vrteo oko spomenika, pa sam ga i ja ugledao tek nedavno. Ta skromnost-poruka i otaljavanje posla učinili su da me nije obradovalo što je Crna Gora konačno priznala svog oteranog roditelja. Naprotiv, to kukavičije jaje u gradu koji ste nazvali tuđim, mada u njemu živi više ljudi rođenih u Crnoj Gori nego što ih živi u Podgorici, navelo me je da se ponovo zamislim. Naše države nemaju ambasadore. Đukanovićev režim je proterao ambasadora Srbije zbog „neznanja“ istorije, a nisu ga vratili ni demokrate Krivokapić i Abazović. Sada crnogoska otpravnica polaže venac crvene boje kojoj dodaje i žutu (patiniranu belu iz stare, zastave pohranjene u muzeju), na spomenik pesnika i vladara koji je u tumačenju istorije bio radikalniji od Božovića. Osećaj istorijske sramote naveo je možda upravo otpravnicu poslova Anu Ražnatović da poruku uz venac ipak napiše ćirilicom.
Pitam se, da li neko stvrno misli da se od 2011. i 2006. ništa nije dogodilo? Da li neko računa na to da ništa nismo naučili i da se ništa ne menja? Misle: ponovo će se praviti Srbogroci i Crnosrpci, pa će za deset ili dvadeset godina Srba u Crnoj Gori nestati. Relativizujući identitet, bežeći od zastave i solidarnosti, istorije, služeći agresorskom NATO-u i tretirajući Vračar, Beograd i Srbiju kao razbojnički plen… ponovo će diskriminisati Srbe u Crnoj Gori, pa će onda ovi, je li, uvideti da su neinteligentni, prelomiti mizak i postati ustaše. Čitam navodno istraživanje crnogorskog nvo-a prema kome danas u Crnoj Gori Crnogoraca ima za 30% više nego Srba, a Srba je jedva onoliko koliko ih je bilo 2003. godine. Da Srba nema najviše u Crnoj Gori i da nisu blizu da čine i apsolutnu većinu, valjda bi odavno bio sproveden popis. Čega se to boje ako se ništa nije promenilo ?
Mi možemo da budemo u savezu sa crnosrpskim strankama, ali razni Bečići i Jokovići treba da znaju da nam je jasno da oni nisu deo rešenja, već su srž problema. Ako vole Crnu Goru, kao što tvrde, bolje bi im bilo da nam priznaju prava koja imaju Crnogroci, Bošnjaci i Albanci i da se manu gluposti o zajedništvu. Mi smo dva odvjena naroda, ako nastavite da pokušavate da nas asimilujete vršeći nasilje nad prošlošću, naš jedini put biće da kao i u slučaju druge takve bivše braće, povučemo granicu i odvojimo se… Pa se Ražnatovićka, Bečiću i Jokoviću igrajte Brza i Đilasa u frankovačkom diznilendu između reke Cijevne, Južne Podgorice, Bara i cetinjskih obronaka Lovćena.
