RELIGIJA I POLITIKA

Piše: Dragoljub Kojčić, politički filozof

Ako se čovečanstvo u bilo čemu izdiglo iznad prirodnog stanja onda je to svakako moć opštosti i stvaranja sistema. Predstave o svetu, o njegovom smislu ili genezi, ali i kodifikaciji „pravila igre“, pa zatim i stvaranje moralnih principa konstituišu religiju. Arnold Tojnbi, veliki filozof istorije, tvdio je da su religije kičma civilizacije. Politika je nešto pozniji modus društvene svesti i predstavlja bavljenje opštim dobrom zajednice. Kroz povesno trajanje i preoblikovanje i religija i politika su najopštiji sistemi koji mogu biti u harmoničnom međusobnom odnosu, retko kada indiferentni jedno prema drugom, a kritična istorijska razdoblja prouzrokovana su njihovim rivalitetom i često nasilnim sukobima.

Područje Balkana predstavlja uzavreli lonac i gotovo rentgensku sliku konfliktnosti između religije i politike. Nema te kombinacije u jednačinama velikih sistema koju naše podneblje nije videlo – od sudara tri velike religije do ateističkog totalitarizma, ali i uzornog demokratskog Sretenjskog ustava koji je bio suviše avangardan za svoje doba pa je izvršen snažan pritisak na Miloševu Srbiju da bude opozvan i tako onemogućeno da „inficira“ slobodoumnošću retrogradna carstva u okruženju. Upravo dubinski pogled u strukturu burne „balkanske dijalektike“, barem u moderno doba kada počinje izvlačenje iz stoletnih stega austrougarske, mletačke i otomanske imperije, otkriva ostatke vrednosnih sistema koji su nadživeli geopolitičke gospodare i čiji sukobi na različitom stepenu intenziteta i u različitim političkim formama nastavljaju da žive „ispod kože“. Hrane za Moloha koji proždire ovdašnja društva i ne dozvoljava im da se stabilizuju u postojanom pravnom i političkom poretku ima uvek dovoljno.

Ako se može reći da, uprkos procesima betoniranja pijedestala političke moći, što je u ljudskoj prirodi svuda i uvek, ipak postoji neuništivi transcendentalni optimizam, onda je Crna Gora pravo mesto a naše doba pravi čas da kažemo da ipak konačna reč pripada narodu. Zaista, danas su u jeku povampireni totalitarizam i jednoumlje. Uprkos svim zaklinjanjima da je sloboda najviša politička vrednost i da, kao što je govorio Džon Stjuart Mil – ako na jednoj strani stoji pojedinac a na drugoj čitavo čovečanstvo, on ima ista prava da iskaže svoje mišljenje, danas u svetu niti se čuje izdvojeni glas elite niti glas naroda. Osim u zadnje dve godine u ponosnim i nikad pokorenim brdima Crne Gore. Ovaj put narod ovog podneblja uzeo je na sebe da odbrani principe dva najveća, najsloženija i najuzvišenija sistema na kojima počiva svet. Litije su prošle Crnom Gorom da odbrane i religiju i politiku, i odnos prema Tvorcu i večnome moralu koji je utemeljen u svetim knjigama, ali i da istovremeno odbrane pravo na najviše demokratske principe i politiku prevedu iz modusa manipulacije u modus narodne volje. Tako je slavna i večna sintagma vox populi vox Dei bukvalno vratila na pozornicu istorije narod i njegovu volju. Treba li da kažemo da su u litijama oživela najznačajnija imena i legati helenske demokratije, da je vaskrslo učenje profeta liberalne misli DŽona Loka, da su ponovo zaiskrili Rusoovi putokazi o značaju opšte volje građana i prirodnom pravu, da smo se podsetili na večno važenje načela da su svi ljudi rođeni slobodni i jednaki u pravima, a da puni legitimitet ima, kako bi to rekao DŽon Stjuart Mil, samo predstavnička vlada koja izražava volju naroda.

Da, sve to je hodalo po snegu i mećavi da pokaže svoju ontološku snagu i superiornost i da upozori da će biti jalov svaki posao koji vlast pokuša da obavi bez sglasnosti naroda. Boreći se za svoje svetinje, za svoju crkvu i njena prava, za svoje utemeljenje u božanskom i večnom, narod je pokazao da se u njemu sabiru i traju u živom i neraskidivom jedinstvu religija i politika, nebesko i zemaljsko. Najzad, nije li to upravo zahvalni i dosledni narod Svetog Save i Njegoša!