Ranko ministar

Piše: Čedomir Antić

Prošlo je manje od dve godine od pobede litija, a izborna volja građana i crnogorskih naroda teško je izigrana. Premijer je predstavnik stranke koja jedva da je parlamentarna, okupljene manjine na vlasti drži kriminalna hobotnica pod nazivom DPS. Treba da budemo srećni, jer Amerikanci, kada je rat, podržavaju maršale-ljudoždere, grandomanske ubice i genocidne vojske  a neće jednu čevljansku verziju don Bruna Tatalje (jer Majkl Korleone je ipak normalan čovek koji želi da izađe iz kriminala, a ne napola ludi makro koji bi da uđe u posao sa heroinom).

U toj francuskoj salati, neophodnu kelerabu izigrava SNP. Skupo smo platili što su do 2011. mislili da su Jugosloveni, pa su još hteli da u Jugoslaviji i žive. Dok dođu do toga da su Srbi, mnogo će toga da upropaste a i posle toga će biti ekstremni i najpametniji. Ali, u svoj toj muci nadam se da će predsednik partije koju je Slobo napravio, a ona ga zauzvrat ekspedovala u Hag, u skladu sa onim što najbolje zna da radi, i po čemu je uostalom slavan, na kraju da polomi koske ministru Ranku Krivokapiću, a ako ne njemu onda makar albanskom Sajd Šou Bobu, političkom blizancu Foresta Gampa. Za Đukanvoićevu bezbednost se ne bojim, ipak je reč o Jokoviću a ne Obiliću. Obilić svakako ne bi bio koalicioni partner u osmanlijskoj vladi.

Ministar Krivokapić se dao  na posao. Desi se to u politici: neko politički umre, a onda ga konkurenti iskopaju i smeste na neku dužnost da bi smetao novom vođi partije, da nekažem prešijednici. Dok je bio, da se izrazim na starocrnogorskom jeziku, “špajker parlimenta”, tupi Krivokapić oštrih crta lica (prezimenjak mu je bio osoba opšte tuposti, oblosti i oblapornosti), uveo je crnogorsko pismo i pravopis od koga su koalicioni partneri odustali čim su ga zakopali. Ne čuje se da ćemo opet da govorimo “šjedi” i “prešjedniče”, ali se social-nacionalista aktivirao kako bi među 17%  – pravih, nepolovičnih, nacionalnih Crnogoraca – stanovništva Crne Gore, mogao da potisne oca domovine Slavka Perovića, a ako je moguće i da potamni malo zvezdu Mila Đukanovića. Tu je jedina nada da ovaj, umesto da ode u penziju, bude zakatančen u Gvantanamu ili zatvoren u nekoj vili u priobalnoj pustinji Persijskog zaliva (gde će čekati da podeli počasti pokojnog predsednika Čečenske Republike Ičkerije Zelimhana Jandarbijeva, samo pod uslovom da se usudi i ode u klub ili tržni centar).

U iščekivanju da uspe jezička refoma, Krivokapić paja svetom. Hteo bi da putem raskolničke družine Mihaila Denisenka pođe i deo eparhija SPC u Crnoj Gori. CPC nije uspela. Nisu ucenama učinili da Mitropolija otpadne od SPC, pa da onda u njoj tiho utope par oriđinala okupljenih oko raspopa Miraša Dedeića. Ali se Krivokapić o tome lepo sporazumeo sa kolegom iz Ukrajine. Zanimljivo je da upravo unijate, katolici i protestanti u najvećem procentu “znaju” da je Denisenkova sekta “prava” pravoslavna crkva, kao što se i saveznici Ranka Krivokapića u borbi za pravoslavlje često klanjaju, zlamenuju ili u Broza kunu.

Sada je Krivokapićevo ministarstvo izdalo saopštenje gde traži da se srpsko ministarstvo spoljnih poslova odrekne svakakog spominjanaja istorije Crne Gore.

Ja sam uvek mislio da je Ranko Krivokapić samo jedan mali, palanački zlikovac. Prosto jedna frakovačka figura koja je nasledila smotanog i kukavnog Sekulu “Nemojte braćo!” Drljevića. On je međutim, to vidim sada, a mislim da je i celom svetu očevidno, jedna neinteleginetna persona. Pa to valjda veći narod nameće manjem. Austrougarska je cenzurisala srpske knjige, pa je Benjamin Kalaj čak zabranio sopstvenu istoriju. Bugarska traži od Makedonije da se odrekne bugarske istorije koju smatra svojom. Bugari kao “veliki i evropski” narod – sličan Krivokapićevim Montenegrinima – ne traže samo Goce Delčeva, koji je po sopstvenom rečima bio Bugarin, već i savremenu makedonsku istoriju (pošto Makedoniji priznaju državnost ali ne i naciju). U Srbiji apsolutna većina građana i čitava politička elita priznaje crnogorsku naciju i državu, ali to Krivokapiću nije dovoljno.

Koliko ima na ovom svetu zajedničkih  istorija? Ko bi smeo da odvoji Karla Velikog od nemačke ili francuske istorije, a rimske tradicije od Rumunije? Da li bi neko umeo da objasni da se u Austriji ne govori nemački, a u Kanadi engleski jezik. To sve Krivokapiću naravno ne pada na pamet. Takođe, izvesno je da u Crnoj Gori živi bar 34% građana koji se izjašnjavaju kao Srbi.  Za vreme litija bilo je izvesno da srpski identitet baštini najmanje 60% građana države. Šta je sa njima? Da li oni treba da prihvate logiku auoritarnog i nacionalističkog ministra, njegovu fašisoidnu toleranciju i odreknu se svojih korena i uverenja?

Kakva je to crnogorska istorija? Bez svake sumnje slavna i velika. Međutim, kneza Vojislava neki izvori zovu Travunjanin, neki Dukljanin, neki Srbin… Niti jedan ga međutim ne zove “Crnogorac”. To je sasvim prirodno pošto se oblast Crna Gora prvi put spominje negde četiri stoleća posle kneževe smrti. Nemanjići su dva stoleća vladali oblastima savremene Crne Gore, 80% današnje teritorije države je znatno kraće u samostalnoj Crnoj Gori nego što je bilo u Srbiji. Barani su u 13. veku, tokom jednog sukoba oko jurisdikcije, vikali: “Nećemo papu ! Kralj Uroš je naš papa!” Crnojevići i Petrovići-Njegoši  bili su prema sopstvenom stanovištu Srbi. Baštinili su tradiciju Nemanjića, Kosovski zavet i bili deo Crkve Sv. Save. Čak je i katolički nadbiskup u baru bio i ostao “primas Srbije”. Petar Prvi Petrović je hteo da stvori “Slaveno-serbsko”, a ne “dukljansko-montenegrinsko carstvo”. O Njegošu koji je hteo da Karađorđević bude car u Prizrenu a on patrijarh u Peći ili knezu Nikoli – koji je sklopio ugovor kojim se za novac odrekao prestola u korist srpskog kneza – i da ne govorimo.  Pa Erakovići, iz kojih su potekli Petrovići-Njegoši, došli su u Staru Crnu Goru iz Bosne, mnogo vekova posle Vojislavljevića. Konačno, kada su sredinom 19.  veka crnogorske vlasti upirale poglede ka okolnim krajevima (koji danas čine 2/3 teritorije nezavisne države Crne Gore) govorili su za njih “Stara Srbija”.

Šta reći? Krivokapićeva namera je da ugrožava prava drugih, svađa narode i podstiče sukobe. Želja mu je da ostvari mokri san svih tuđmanoida. Međutim, moram da primetim da je istorijska sudbina nepredvidiva i da oni koji sanjaju progon čitavog naroda u autobusima, automobilima, na traktorima i sa životima spakovanim u kese, lako mogu da se nađu u sličnom položaju, da nam što bi dr Tuđman rekao “ostave svoje prljave gaće” i odu u neku zapadnu metropolu, da tamo opštem miomirisu doprinesu svojim raskošnim bukeom raskravljenih političkih leševa.