Piše: Milomir Marić
Kao mlad počeo sam da putujem po inostranstvu jer je meni to bila šansa da saznam nešto više
Devetnaesti vek je bio vek stvaranja nacije. Pametni ljudi, koji su odavno izumrli, smatraju da se Jugoslavija kasno ujedinila kada su nacije već bile stvorene.
Poslednja godina za stvaranje novih nacija bila je 1871. godina kada se ujedinila Nemačka i kada se ujedinila Italija. U Nemačkoj su bili i katolici i protestanti, u Italiji je mržnja između severa i juga bila tolika da su ovi na severu smatrali da su oni Evropa, a da dole, sve od Rima, počinje arapski svet.
Čak je osamdesetih i devedesetih godina bio jak pokret Lega Nord u Italiji, koji je pretio da će sever – Lombardiju, Milano i ostale razvijenije delove, otcepiti od Italije. Mi smo to pratili, a nismo znali da će naša zemlja da se rasturi.
Sada jedan od najvećih ljubitelja Jugoslavije i kralja Aleksandra, Vuk Drašković je govorio: „Svaku Jugoslaviju u mutnu maricu“.
To su govorile i naše vladike, Atanasije Jevtić, razni ljudi su smatrali da je to pogrešan korak. Nas niko nije ni pitao.
Ja sam srećom, na Huverovom institutu na Stenfordu čitao papire Dragiše Cvetkovića, poslednjeg predsednika kraljevske vlade, koji je ispričao jednu scenu kada je posle 27. marta bio interniran u Niškoj banji. On je Nišlija. Jednog dana je kod njega, iz manastira LJubostinja, došao Nikolaj Velimirović koji je bio takođe tu interniran, i rekao mu: „Predsedniče, rat je, ko zna ko će preživeti da li vi, da li ja. Ali bio sam svedok jednog istorijskog događaja i ako vi preživite, vi to napišite, a ako ja preživim, ja ću napisati.“
Taj događaj je ključan za razumevanje, za dijalog koji bi Srbi trebalo da vode sami sa sobom.
Mi smo bili toliko naivni u to vreme da smo smatrali čim pobedi demokratija da će da preovladaju ljudska prava
Nikola Pašić, predsednik kraljevske vlade, tada još srpske, došao je u London na razgovor sa britanskim premijerom Lojdom DŽordžom. Pašić je znao nemački jer je živeo u Švajcarskoj. S obzirom na to da nije imao ko da prevodi, Nikolaj Velimirović kaže: „Ja kao student na Oksfordu, određen sam da prevodim taj razgovor“.
Nikola Pašić je rekao da bi Srbi trebalo da prvo odrede šta je njihovo pa da tek onda ulaze u bilo kakve integracije. Lojd DŽordž je rekao da je ragovarao sa predsednikom Amerike Vilsonom i da mu je on rekao: „Sve ove ruševine od Austrougarske sve ćemo to da gurnemo Srbima“.
Pašić je ponovio da li može da se zna šta je naše. Pol DŽordž je rekao da je stvar rešena: „Vi ćete imati državu kao Sjedinjene Američke Države“.
Nikada ta Jugoslavija, ni kraljevska, ni Titova, nije postala Sjedinjene Američke Države.
Kao mlad počeo sam da putujem po inostranstvu i uvek sam se družio sa neprijateljskom emigracijom. Meni je to bila šansa da saznam nešto više. Prvi sam stupio u kontakt sa hrvatskom neprijateljskom emigracijom koja se naziva ustaškom. Ne mogu da zaboravim jednu scenu u jednom otmenom restoranu. Branko Salaj, koji je bio predsednik Unije industrijalaca Švedske, a koji će posle doći kod Tuđmana i postati prvi ministar informisanja, mi je rekao: „Mi više ne možemo da živimo zajedno. Jugoslaviju može na okupu samo da drži čelična ruka, čelična pesnica, čelična čizma kralja Aleksandra i Josipa Broza Tita. Čim se dozvoli demokratija, svako će da krene na svoju stranu“.
To je bila presuda toj zemlji. Da se Jugoslavija i demokratija isključuju. Mi smo bili toliko naivni u to vreme da smo smatrali čim pobedi demokratija da će da preovladaju ljudska prava. To nam je i obećano. Da će ljudi da budu tolerantni, da će prevladati dijalog, argumenti. Međutim, ništa od toga nije ostalo. To se pretvorilo u bratoubilački rat, kao što je bilo i u Drugom svetskom ratu. Niko tu zemlju nije mogao da sačuva kada je nisu čuvali njeni građani.
Imam knjige iz 1801. iz 1802. iz Zagreba štampane i na ćirilici i na latinici
Nacije su već bile stvorene. Čitao sam beleške Lajoša Talocija, on je bio upravnik svih bečkih arhiva, istoričar, koji će u Prvom svetskom ratu biti civilni guverner Srbije, okupirane Srbije. On je napisao jednu rečenicu: „Mi, bečki dvor i Vatikan smo, 1829. godine rešili da stvorimo hrvatsku naciju“.
Imam knjige iz 1801. iz 1802. iz Zagreba štampane i na ćirilici i na latinici. Te knjige su potpuno razumljive na današnjem jeziku. Knjige u Beogradu do 1870. i neke godine ja ne mogu da čitam. Pisane su na crkvenoslovenskom, slavenoserbskom, na nekakvom jeziku… Vukova reforma „piši kao što govoriš“ je sporo usvajana. Mi smo tek od Teodore Toleve, bugarske istoričarke, koja je mlada stradala pod nerazjašnjenim okolnostima, da li od bolesti ili atentata albanske mafije, saznali da je na sličan način, u Beču, stvorena i albanska nacija. Ta plemena koja su živela na teritoriji Albanije bila su vekovima zavađena. Ratovali su, ništa ih nije povezivalo, bile su različite vere. Međutim, bečki dvor je rešio da stvori tu albansku naciju. Ona je bolje od srpskih istoričara pravila genezu albanske nacije.
Već je bilo kasno 1918. godine – nacije koje su stvorene nisu mogle da budu ukinute. Svako je išao ka svome. To je samo dovršeno devedesetih godina. Posle Prvog svetskog rata došlo je do velike pobune u Crnoj Gori. Pristalice kralja Nikole su se pobunile. To je božićni ustanak koji su vodili italijanski agenti koji su podržavali povratak kralja Nikole, njegov sukob sa unukom kraljem Aleksandrom, ali i budući komunisti, koji su već tada bili za rušenje Jugoslavije. Mnogi ljudi – Vukašin Marković, Bracan Bracanović, Jovan Mališić, Petko Miletić – bili su glavni junaci antisrpskog ustanka u Crnoj Gori. Posle će oni biti glavni propagandisti na Drezdenskom kongresu da Jugoslaviju treba rasturiti.
(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)
