Istoričar Aleksandar M. Gajić pisao Andriji Mandiću: Ako je Srbija bila okupator, šta su onda bili kralj Nikola, vojvoda Božo Petrović, Marko Daković, Gavrilo Dožić i hiljade drugih koji su se zalagali za ujedinjenje?

Piše: Aleksandar M. Gajić, master istoričar

Gospodine Mandiću,

Iz poštovanja prema istoriji, tradiciji, veri… iz obaveze prema precima i potomcima… iz neophodnosti prema svim tekovinama našeg naroda, obraćam Vam se da bih Vas podsetio na odgovornosti i požrtvovanosti koju svaki pojedinac našeg naroda treba da ima na umu, a naročito Vi nakon jučerašnjeg dana.

Postoje trenuci u istoriji svakog naroda kada se ne meri samo politička veština i kada se ne vrednuje moć, kao ni broj mandata, funkcija ili koalicija. U trenucima kada se sve lomi ključnu ulogu igra karakter, kao i spremnost da se ostane uspravan onda kada je najteže. Takvi momenti određuju kako će se neko pamtiti… Da li kao čuvar zaveta ili kao neko ko je taj isti zavet prodao?

Srpski narod u Crnoj Gori vekovima nije opstajao zahvaljujući političkim kalkulacijama. Opstajao je zahvaljujući ljudima koji su bili spremni da izgube sve osim obraza. Zahvaljujući onima koji su čuvali veru kada je bilo opasno ispovedati je, koji su čuvali ime kada je bilo zabranjeno izgovarati ga i koji su čuvali slobodu kada je izgledalo da je izgubljena. Istorija našeg naroda prepuna je takvih primera.

Od kosovskog zaveta preko Cera i Kolubare sve do Mojkovca, od tamnica do progona, od stradanja do vaskrsenja. Uvek su postojale dve vrste ljudi. Oni koji su bili spremni da plate cenu za istinu i oni koji su bili spremni da žrtvuju istinu zarad trenutne koristi. Neko je jednom pitao ”Sa čim ćemo pred Miloša?”.

Nažalost, ni on nije bio vredan te rečenice, ali je ona o(p)stala kroz najteža vremena svim nadolazećim generacijama da odzvanja kao amanet, ali i kao opomena onima koji samo i pomisle da cara izdaju. Jasno je da je danas poželjno biti Vuk, prodati veru za večeru i krenuti zvezdanom stazom posutom mnogim ružama. samo na tom putu ne treba zaboraviti da kada latice otpadnu, iza ruža ostaje samo trnje, koje za sobom ostavlja ništa drugo osim krvavih tragova…

Da budemo jasni, mi ovde ne govorimo o nasleđu i imovini porodice Petrović, kao ni o pravu jedne (upitno) suverene države da donosi svoje zakone. Svaka država, pa čak i Crna Gora, ima pravo da rešava pitanja istorijskog nasleđa, restitucije i položaja nekadašnjih dinastija, pa čak i da falsifikuje sopstvenu istoriju. Ali, kao što smo naveli, nije to pitanje.

Pitanje je kako je moguće da predstavnici srpskog naroda podrže akt u kojem se nalazi tvrdnja da je Srbija 1918. godine izvršila nasilnu aneksiju Crne Gore. Ako je Srbija bila okupator, šta su onda bili kralj Nikola, vojvoda Božo Petrović, Marko Daković, Gavrilo Dožić i hiljade drugih koji su se zalagali za ujedinjenje?

Ako je Srbija bila agresor, šta su onda bili oni Crnogorci koji su u Srbiji gledali svoju državu, svoju braću i svoj nacionalni oslonac? Takvom formulacijom ne udara se samo na puku istoriju Srbije, napisanu nekoliko stotina hiljada stranica. Udara se na identitet ogromnog broja predaka današnjih građana Crne Gore. Udara se na sećanje na generacije koje su verovale da je ujedinjenje ostvarenje jednog nacionalnog sna, a ne čin okupacije.

Narod od svojih predstavnika očekuje da budu poslednja linija odbrane njegovog dostojanstva. Očekuje da budu bedem kada dođu pokušaji prekrajanja istorije i da budu glas onih koji više ne mogu da govore. Zato je teško razumeti kako je baš Vaš glas mogao biti deo većine koja je omogućila da se u pravni sistem Crne Gore unese kvalifikacija koja Srbiju predstavlja kao okupatora.

U srpskoj istoriji ostali su upamćeni mnogi ljudi. Neki po junaštvu, neki po mudrosti, neki po žrtvi. Ali istorija je jednako zapamtila i one koji su u ključnim trenucima napuštali svoj narod verujući da će im vreme oprostiti, a znate veoma dobro i njihova imena, a znate još bolje da im ni vreme ni istorija nisu oprostili. Zaboravljeni su mnogi moćnici, a ostala su samo imena onih koji su branili ono što se nije smelo braniti i govorili ono što se nije smelo govoriti.

NJegoš je zapisao da „čast i bruka žive dovijeka“. Upravo zato su političke odluke u trenutku njihovog donošenja postajale istorijske, drugim rečima, one su postajale deo istorijskog suda pred kojim nema proceduralnih trikova, partijskih saopštenja ni koalicionih opravdanja. Danas Vas zato ne pitamo zašto ste podržali porodicu Petrović.

To je legitimno istorijsko, političko, ali i moralno pitanje o kojem se može raspravljati. Pitam Vas zašto ste podržali formulaciju koja Srbiju proglašava aneksionom silom? Pitam Vas kako ćete sutra pred one ljude koji su nosili trobojke, branili svetinje i verovali da se borite za očuvanje srpskog identiteta? Pitam Vas kako ćete objasniti da ste podigli ruku za zakon koji jedan od ključnih događaja zajedničke srpske istorije predstavlja kao čin nasilja?

Da li ste svesni da se odluke u životu ne donose zbog današnjeg dana? Da li ste svesni kako će ovo pamtiti buduće generacije? Apis je rekao da istorija poznaje samo istinu, čast i odgovornost. Na samom kraju ne zaboravite da su večnost i vernost dve neodvojive reči… duša i telo jednog bića… i zato nije uzalud u srcu svakog Srbina ona rečenica: ”SRBIJA JE VEČNA DOK SU JOJ DECA VERNA”!!!

Naposletku, jednom će svako od nas morati da stane pred grobove svojih predaka i da se zapita da li je bio dostojan njihovog imena, njihove žrtve i zaveta koji su nam ostavili.

(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)