Autor: Željko Injac, novinar
U Mađarskoj su 12. aprila 2026. godine održani parlamentarni izbori na kojima je, opoziciona stranka Tisa, predvođena Peterom Mađarom, ostvarila istorijsku pobedu. Dosadašnji premijer Viktor Orban je nakon 16 godina na vlasti priznao poraz i čestitao svom suparniku. Orban se ujedno zahvalio Mađarima iz regiona, koji su u većini glasali za njega. Pobeda Tise došla je uz rekordnu izlaznost i jasnu većinu koja omogućava formiranje nove vlade, što označava kraj dugogodišnje dominacije Fidesa i početak nove političke faze u zemlji. Taj poraz nije došao spolja. Nije bio rezultat naglog uspona opozicije. Došao je iznutra, od sopstvenih glasača.
Rezultati poslednjih parlamentarnih izbora u Mađarskoj predstavljaju prekretnicu koja prevazilazi uobičajenu smenu vlasti i ulazi u zonu dublje političke promene. Pad podrške Fidesu i gubitak dominacije koju je godinama gradio Viktor Orban ne mogu se objasniti samo jačanjem opozicije. Radi se o procesu unutrašnjeg slabljenja, u kojem je postepeno došlo do raskida poverenja između vlasti i sopstvenih birača. Taj proces, poznat kao raspad kohezije baze, najopasniji je za svaku dugotrajnu vlast jer ne dolazi spolja, već iz samog njenog oslonca.
Uspon pokreta Tisa i Petera Mađara pokazuje da se promena nije dogodila izvan postojećeg političkog okvira, već unutar njega. Nije došlo do klasičnog prelivanja ka liberalnim ili levim strankama, već do prelaska dela konzervativnog biračkog tela ka opciji koja deluje svežije i uverljivije. To otkriva da problem Fidesa nije bio u ideologiji, već u načinu na koji je vlast funkcionisala. Dug boravak na vlasti, zatvorenost sistema i slabljenje energije doveli su do gubitka poverenja, čak i kod onih koji su tu vlast dugo podržavali.
Ovaj izborni ishod pokazuje i jedan širi obrazac. Kada jedna politička struktura dugo drži vlast, vremenom počinje da gubi sposobnost da obnovi sopstvenu snagu. Očekuje se sve više, a nudi se sve manje. U jednom trenutku, stabilnost više nije dovoljna. Pojavljuje se potreba za promenom. Ako se tada pojavi akter koji deluje kao unutrašnja alternativa, a ne kao spoljni protivnik, prelom nastaje brže nego što se očekivalo.
Značaj ovih izbora ne završava se unutar Mađarske. Oni pokazuju kako funkcionišu sistemi u kojima jedna stranka dugo drži vlast. Takvi sistemi deluju stabilno, ali ta stabilnost nije trajna. Ona zavisi od stalnog obnavljanja poverenja. Kada se taj proces zaustavi, dolazi do nagle promene.
Mađarski izbori su zato više od političkog rezultata. Oni su pokazatelj granica jednog modela vlasti, ali i podsetnik da nijedna podrška nije trajna ako se ne obnavlja. Upravo tu leži ključ razumevanja ne samo ovog slučaja, već i širih političkih kretanja u Evropi.
Godinama je Viktor Orban gradio politički poredak koji je počivao na stabilnosti, nacionalnom identitetu i otporu prema spoljnim pritiscima. Taj model je imao snažnu podršku. Delovao je čvrsto. Dosledno. Ali kako je vreme prolazilo, kod dela njegovih najvernijih birača počela je da se javlja sumnja da li ta doslednost i dalje postoji.
Nezadovoljstvo nije izbilo odjednom. Nagomilavalo se postepeno. U pojedinim odlukama koje su ličile na ustupke. U potezima koji su delovali kao odstupanje od ranije proklamovanih principa. U utisku da politika više nije jasna kao nekada. Za njegove glasače to je prestalo biti pitanje taktike, ali i pitanje poverenja.
Posebno je važno što ti ljudi nisu prešli na ideološki suprotnu stranu. Nisu napustili okvir u kojem su se do tada kretali. Ostali su u istom vrednosnom krugu, ali su podršku dali drugoj opciji koja im je delovala uverljivije i upravo je u tome suština ovog poraza.
Peter Mađar nije pobedio zato što je ponudio nešto potpuno novo. Pobedio je jer je uspeo da preuzme deo Orbanovog prostora – ušao je u Orbanovo biračko telo uz dodatno pridobijanje apstinenata. Obratio se istim ljudima, ali na drugi način. Smirenije. Jasnije. Bez balasta partije koji se nakupio tokom dugogodišnje vlasti.
Dugotrajna vlast menja političara. Polako. Nekad neprimetno. Početna energija slabi. Odluke postaju opreznije ili političar deluje previše siguran u sebe ili kombinovano, što stvara konfuziju kod glasača, pa čak i karikaturalnu predstavu političara. Krug ljudi oko vlasti se sužava. Poverenje se troši. I onda, bez velike drame, podrška počinje slabi. Dovoljno je da se pojavi neko ko kaže: „Ok, ovo je sve postalo dosadno. Nismo videli konkretne rezultate vlasti po tim i tim pitanjima. Vrtimo se u krug. Hoćemo konačno rešenja za sve te probleme.”
Ovi izbori su to pokazali jasno. Pad Fidesa nije značio da je njegova politika odbačena. Značio je da deo glasača više ne veruje da je ta politika ostala ista, da je učinkovita, da rešava probleme. Zato ovo nije obična smena vlasti. Ovo je gubitak sopstvenog uporišta. A kada se izgubi ono što je bilo najsigurnije, povratak postaje težak.
Orban nije izgubio zato što je neko drugi bio jači. Izgubio je jer više nije bio dovoljno ubedljiv svojima.
Rekordna izlaznost od preko 75% pokazala se kao jedan od ključnih momenata ovih izbora, ali ne zato što je sama po sebi stvorila promenu, već zato što je otkrila dubinu već postojećeg nezadovoljstva. Na birališta su izašli oni koji su ranije ostajali po strani. Mladi. Neodlučni. I, što je još važnije, deo birača koji je nekada glasao za Viktora Orbana, a potom više nije bio siguran da to želi.
Ta energija se najjasnije videla u većim gradovima. Budimpešta i univerzitetski centri postali su žarišta političke promene. Tamo gde je nekada postojala ravnoteža ili čak prednost Fidesa, upravo tu je Tisa ostvarila ubedljivu nadmoć. Nije to prosto urbana pobuna, već znak da je došlo do promene raspoloženja u delu društva koji oblikuje javni diskurs i dugoročne političke trendove.
Još važnije je ono što se dogodilo sa apstinentima. Peter Mađar je uspeo da pokrene ljude koji godinama nisu učestvovali u izborima. Ali tu nije reč samo o novim glasačima. Reč je o onima koji su ranije bili pasivni jer nisu videli razliku ili smisao, a onda su u Peteru Mađaru prepoznali upravu tu promenu, tu priliku da izraze svoj stav, odnosno da prihvate Peterov stav koji im je prihvatljiviji i bliži. Taj talas je direktno uticao na rezultat. Neutralisao je stabilnu bazu Fidesa i poremetio mehanizam na koji se vlast dugo oslanjala.
Posledice su bile vidljive i na terenu. Izborne jedinice koje su godinama važile za sigurne, gotovo nedodirljive, počele su da se urušavaju. Tamo gde se pobeda podrazumevala, pojavila se neizvesnost. A zatim i poraz. To je najjasniji pokazatelj da se nešto suštinski promenilo. Zato velika izlaznost nije samo statistika. Ona je pokazala da izbori više nisu puka formalnost. Postali su referendumska odluka. Ne toliko između dve potpuno različite vizije, koliko između poverenja i razočaranja. I to je zapravo ključna linija ovog izbornog ciklusa.
Orban nije izgubio zato što su protivnici bili brojniji u klasičnom smislu. Izgubio je jer su na birališta izašli i oni koji su ga nekada podržavali, ali su ovoga puta odlučili drugačije. Visoka izlaznost je samo ogolila tu promenu. Nije je stvorila. Ona je već postojala.
Mobilizacija apstinenata bila je jedan od najzanimljivijih elemenata ovih izbora, jer nije nastala iz jedne strategije, već iz spoja više pristupa koji su delovali istovremeno. Peter Mađar nije čekao da mu birači priđu. Išao je ka njima. Izlazak na teren postao je osnov njegove kampanje. Obilazio je gradove, ali i mala mesta koja se uobičajeno zanemaruju. Ti susreti nisu bili samo politički nastupi, već događaji koji su stvarali utisak da je promena nešto opipljivo, blisko, moguće. Kada se politika spusti sa ekrana na ulicu ili jedan kvart, selo, zgradu, ona dobija drugačiju težinu. Paralelno sa tim, gradio je snažno prisustvo na društvenim mrežama. Umesto klasične medijske borbe, koju je teško dobiti u uslovima dominacije vlasti, okrenuo se direktnoj komunikaciji. Prenosi uživo, kratke poruke, stalna dostupnost. Taj pristup je posebno delovao na mlađe birače i na one koji su se već udaljili od tradicionalnih medija. Stvorio je utisak da govori bez posrednika, bez šminke, u realnom vremenu, bez unaprad pripremljenog scenarija, bez stereotipa tardicionalnih medija, a to je blisko omladini koja je gotovo prestala da prati tradicionalne medije. I to je bilo dovoljno da privuče pažnju onih koji su ranije bili ravnodušni.
Još važnije, njegova pozicija nije bila klasično opoziciona. Kao neko ko je dolazio iz samog sistema Viktora Orbana, nije doživljavan kao deo stare, već viđene političke scene. To mu je dalo posebnu vrstu uverljivosti. Govorio je kao neko ko zna kako sistem funkcioniše, a ne kao neko ko ga posmatra sa strane. Za apstinente, koji su često sumnjičavi prema svim političkim akterima, ta razlika je bila presudna.
Ipak, ključ je bio u jednostavnosti poruke. Umesto ideoloških rasprava koje dele birače, fokus je pomeren na svakodnevni život. Inflacija. Zdravstvo. Korupcija. Teme koje svako razume, ali i raznovrsnost tema. Uspeo je da dopre do različitih ciljnih grupacija. Teme koje ne traže političko opredeljenje da bi izazvale reakciju. Upravo tim izborom tema uspeo je da dopre do onih koji su godinama izbegavali izbore jer nisu videli sebe ni u jednoj strani, zapravo niko im se nije ni obraćao. Zato mobilizacija apstinenata nije bila slučajna. Ona je bila rezultat pristupa koji je spojio prisustvo na terenu, direktnu komunikaciju i uverljivu poziciju između vlasti i stare opozicije. Naravno, takav pristup je dobro osmišljen i organizovan, te niti je spontan, niti je delo nekog superheroja, harizmatičnog vođe. A kada se tome doda već postojeće razočaranje kod dela Orbanovih glasača, dobija se objašnjenje zašto su se ovoga puta i oni koji su ćutali odlučili su da izađu i glasaju. Takođe, mediji pod kontrolom Orbana, iako su iznosili činjenice o Peteru Mađaru čak i svedočanstva njegove bivše žene o okrutnosti prema deci i kućnim ljubimcima, činili su to iz razloga koji su glasači prepoznali, razloga da se diskredituje protivkandidat. A to je kod glasača izazvalo suprotan efekat „glasaćemo za njega, pa neka je i crni đavo, samo da Orbana više ne gledamo”. Dakle, agresivna diskreditujuća kampanja, zasnovana i na činjenicama, ne menja suštinski ništa, ukoliko si proteklom politikom stvorio razočaranje kod sopstvenih glasača. Naprotiv, samo je pojačava inat da se glasa za protivkandidata.
Gubitak tih mandata nije bio slučajan, niti isključivo posledica pada podrške na nivou cele zemlje. On je direktno proizašao iz načina na koji funkcioniše mađarski izborni sistem, u kome jednomandatne izborne jedinice nose presudnu težinu. U takvom modelu nije dovoljno imati značajan broj glasova. Potrebno je biti prvi. A kada se politička ravnoteža poremeti i za samo nekoliko procenata, posledice postaju nesrazmerno velike.
Godinama je Fides koristio prednost rascepkane opozicije. Osvajao je mandate i tamo gde nije imao većinsku podršku, jer su se glasovi protiv njega delili na više strana. Taj mehanizam je ovoga puta nestao. Birači koji su ranije glasali za različite opozicione opcije sada su se okupili oko jednog centra. Tu je Peter Mađar izbegao zamku sizifovskog posla oko ujedinjenja opozicionih stranaka i pristupio direktnom sabiranju glasača na terenu. Upravo je to ono što i u Srbiji čini studentski pokret. Mada je u Srbiji studentski pokret oštro konfrontiran sa opozicijom jer staroj opoziciji nije obećao ništa zauzvrat ukoliko pobedi na izborima protiv SNS i Vučića, ali metod je isti i potiče iz iste kuhinje. I metod je veoma efikasan. Možemo pretpostaviti da zapravo studenstki pokret u Srbiji i ne računa na staru opoziciju, niti na njihovu pomoć, već samo na njihove glasače, a realno ih je već pridobio.
Rezultat ovakve agitacije je bio direktan. Kandidati Fidesa počeli su da gube u sredinama u kojima su godinama pobeđivali bez ozbiljne konkurencije. Još veći udarac došao je iz unutrašnjosti zemlje. Ruralni krajevi, koji su decenijama predstavljali najčvršće uporište vlasti, prestali su da budu sigurni glasovi. Kampanja Petera Mađara, zasnovana na neposrednom kontaktu, postepeno je razbijala osećaj da se išta može promeniti. Tamo gde je ranije postojala apatija, pojavila se odlučnost. Tamo gde je postojao strah od gubitka stabilnosti, pojavilo se nezadovoljstvo zbog ekonomskih prilika. Inflacija, pad životnog standarda i osećaj stagnacije postali su jači od glasačkih navika i političkih ubeđenja.
Posebnu težinu ima pad dugogodišnjih nosilaca vlasti. Poslanici koji su važili za nedodirljive počeli su da gube izbore u sopstvenim sredinama. Oni više nisu bili samo kandidati. Postali su simboli jednog sistema koji je za deo birača izgubio svežinu i sposobnost da ponudi rešenja. Kada se taj simbolički sloj uruši, poraz više nije iznenađenje. Zato gubitak direktnih mandata ima dublje značenje od same statistike. On pokazuje da je promena ušla dublje u politički teren, da nije samo opšte raspoloženje. Tu je Fides izgubio svoju najvažniju prednost. Sistem koji mu je godinama omogućavao da pretvara relativnu prednost u ubedljivu pobedu, ovoga puta je radio protiv njega. A kada se izgubi kontrola u jednomandatnim jedinicama, gubi se i mogućnost da se rezultat na nivou države popravi.
Politički preokret koji su doneli ovi izbori ne ogleda se samo u smeni vlasti, već u promeni pravca u kom će se Mađarska kretati. Posle dugog perioda dominacije Fidesa, nova većina najavljuje otklon od dosadašnjeg modela upravljanja i drugačije postavljanje odnosa prema Evropskoj uniji i unutrašnjem uređenju države. Taj zaokret deluje naglo, ali je u suštini odgovor na višegodišnje nakupljeno nezadovoljstvo koje je sada dobilo politički izraz.
U spoljnoj politici očekuje se približavanje evropskim institucijama. Politika blokiranja odluka iz Brisela, koja je bila jedno od obeležja Orbanovog pristupa, sigurno će biti napuštena. Da li to znači manja suverenost Mađarske? To je pitanje za sebe. No ono što je narod video jeste da dugogodišnje sukobljavanje sa Briselom može da ga košta standarda, a upravo je odluku o pristupu EU doneo na dan kada je TISA pobedila FIDES i upravo je tu odluku doneo zbog tog standarda, i to prvenstveno zbog evropskog standarda, a ne geopolitičkih opredeljenja. Nova vlast najavljuje spremnost na saradnju, pre svega kada je reč o zajedničkim odlukama unutar Evropske unije i pitanjima bezbednosti. Posebnu težinu ima namera da se ubrza usklađivanje sa pravilima vladavine prava kako bi se omogućio pristup sredstvima iz evropskih fondova koja su godinama bila nedostupna. Greška koju je Srbija napravila referendumom o pravosuđu, sada je neizbežna za Mađare. Gubitkom kontrole sudske vlasti, tačnije prepuštanjem sudske vlasti Briselu na kotrolu, država gubi značajan deo suvereniteta. Planira se i priključivanje Evropskom tužilaštvu, što predstavlja navodno korak ka većoj kontroli trošenja novca i jačoj borbi protiv korupcije. No sve je to zapravo čvršća kontrola Brisela nad do sada neposlušnom Mađarskom. No sami su birali, pa ubuduće neće imati koga da krive do sebe.
Na unutrašnjem planu, najavljene su promene koje bi trebalo da izmene način funkcionisanja institucija. Prvi koraci usmereni su ka medijskom prostoru, gde se najavljuje smanjenje uticaja države i vraćanje većeg stepena pluralizma. U prevodu na srpski ovo znači veći upliv stranih korporativnih medija, koji će vršiti uticaj na glasačko telo u skladu sa agendom Brisela, ma koliko to bilo na štetu nacionalnih i državnih interesa Mađarske. No opet, sami su birali. Paralelno sa tim, planirane su reforme pravosuđa kako bi se otklonile sumnje u politički uticaj na sudove i tužilaštvo. Ove mere se predstavljaju kao osnov za obnovu poverenja u institucije. S jedne strane to i nije nešto što previše muči narode istočne Evrope, ali s druge strane je veoma značajno Briselu kao poluga moći i kontrole država članica EU. U suštini imaće priliku da osete jednu Lauru Koveši na svojoj koži.
Značajan akcenat stavlja se i na svakodnevni život građana. Obrazovanje i zdravstvo, koji su godinama bili u senci drugih prioriteta, sada se pominju kao oblasti u koje će biti uložena veća sredstva. Nešto što smo mi prošli prošle godine. Značajno su povećane plate prosvetarima, ali sistem je ostao jednako loš, s tim što su prosvetari postali poluga moći u rukama Brisela. Dakle još jedan stepen umanjenja suvereniteta države. Pitanje inflacije i ekonomske stabilnosti postavlja se kao jedan od ključnih izazova. Uz to, najavljuje se postepeno smanjenje energetske zavisnosti od Rusije, što predstavlja jasan otklon od dosadašnje politike i ujedno neizvesnot pred narednu zimu, neizvesnost za ekonomiju i privredu u celini. Ma koliko zategnuti odnosi sa Rusijom bili, ipak ruski energenti su mngostruko jeftiniji od onih koji stižu iz Amerike. Ne treba biti previše pametan da bi se zaključilo koliko će to uticati na standard Mađara, bez obzira na sve fondove koji će od sada biti omogućeni.
Sve ove najave ukazuju na pokušaj da se Mađarska iz pozicije zemlje koja je često ulazila u sukob sa evropskim „partnerima” pomeri ka ulozi aktivnog i predvidljivog učesnika unutar Evropske unije i NATO-a. Ipak, ostaje pitanje po koju cenu i kojom brzinom će te promene biti sprovedene i koliko će nova vlast uspeti da ih sprovede u praksi i konačno šta će na kraju dobiti, da li funkcionalnu državu ili Frankenštajna poput Ukrajine.
Ono što je izvesno jeste da ovaj zaokret nije nastao sam od sebe. On je posledica gubitka poverenja u dosadašnji model vlasti, pritiska Brisela, pa i dobrim delom nesnađenosti Viktora Orbana u globalnim geopolitičkim preokretima. Upravo zbog toga, nova politika će se meriti ne samo po najavama, već po tome da li će uspeti da vrati poverenje građana i očuva ekonomsku i političku bezbednost države.
Pitanje da li je Peter Mađar zapravo na istim pozicijama kao Viktor Orban otkriva jednu od ključnih napetosti ovih izbora. Na prvi pogled, odgovor bi mogao biti potvrdan. I jedan i drugi se oslanjaju na konzervativne vrednosti, nacionalni identitet i ideju suvereniteta. Ali razlika se pojavljuje u načinu na koji se te ideje sprovode. Dok je Orban pokušavao da se oslanjanjem na Ameriku izbori za veću suverenost države, pa i dominantnu ulogu u istočnoj Evropi, Peter Mađar će morati biti bespogovorni poslušnik Brisela. Da li će to i ostati do kraja ili će se pretvoriti u Orbana 2.0, to je za sad enigma.
Mađar nije ušao u politički prostor kao klasičan opozicionar. Nije nastupao kao neko ko ruši postojeći sistem spolja. Naprotiv. Dolazi iznutra. I upravo ta pozicija mu je omogućila da napravi prodor tamo gde prethodna opozicija nije mogla. Glasač koji je godinama podržavao Orbana nije u njemu video ideološkog protivnika, već čoveka koji je nekada bio deo istog projekta, ali je od njega odustao. To je suštinska razlika ili možda kukavičje jaje koje je Brisel poturio glasačima u Mađarskoj. No, Peter ima priliku da se sad pokaže ili će biti dosledan desničar, koji shvata istorijski momenat, koristi ga i za sopstveni uspeh i za izvlačenje Mađarske iz ćorsokaka, ili će postati običan vazal Brisela, poput mnogih drugih u istočnoj Evropi.
Posebno je važno što Mađar nije napadao vlast jezikom liberalne opozicije. Nije ulazio u vrednosni sukob sa sopstvenim biračima. Koristio je isti rečnik. Porodica. Nacija. Država. Ali je u taj okvir uneo drugu poruku. Da te vrednosti mogu da postoje bez korupcije, bez zatvorenog sistema i bez stalnog konflikta sa okruženjem. To je omogućilo glasačima da naprave prelaz bez osećaja da su promenili stranu. Da li će Peter postati Sv. Peter i ostati imun na korupciju i to je opet enigma. Ali, taj narativ o borbi protiv korupcije je upalio kod glasača i za uspeh tog narativa su direktno odgovorni funkcioneri FIDES-a i Orban.
Ključ pobede Petera Mađara leži u tome što nije gradio novo biračko telo. Preuzeo je postojeće. Nije ujedinio staru opoziciju, već je okrnjio samu osnovu Fidesa. Ušao je u sredine koje su važile za nedodirljive. Razgovarao sa ljudima koji nisu slušali opoziciju. Pominjao probleme koje su oni osećali svakodnevno. Cena svakodnevnog života. Bolnice. Škole. Time je probio zid koji nije mogao da se probije televizijskim nastupima ili ideološkim raspravama.
Još jedan važan sloj je razočaranje u ono što je postao sistem vlasti. Deo birača koji je nekada podržavao Orbana počeo je da oseća da je prvobitna ideja zamenjena nečim drugim. Pojava nove elite, bliske vlasti, izazvala je otpor. Mađar je tu energiju prepoznao i usmerio. Nije govorio da je sve bilo pogrešno. Govorio je da je nešto što je nekada bilo ispravno skrenulo sa puta.
Na kraju, možda i najvažnije, ponudio je izlaz. Bez lomljenja identiteta. Bez odricanja. Glasač nije morao da postane nešto drugo da bi glasao za njega. Mogao je da ostane isti, ali da napravi drugačiji izbor. Upravo tu leži razlog zašto je ovaj politički preokret bio moguć.
Zato se ne može reći da su njih dvojica isti. Oni polaze od sličnih vrednosti, ali vode različitu politiku. I upravo ta razlika u praksi bila je dovoljna da jedan deo Orbanovih glasača ovoga puta okrene leđa onome kome su dugo verovali. Peter Mađar je zapravo pravi Viktor Orban, samo je pitanje koliko će dugo izdržati da nosi taj „krst”.
(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)
