Piše: Saša Dr.Đurović
Kum mi je prozor u svEt, lokala. Što propušća deli Radivoje, dočekuje mladi Tatomire. Starina Novak i Deli Radivoje. Epska poezija. Srpski svEt. Elem, bio kum u zgradi nekad komiteta a decenijama posle prostorija dps-a, po prirodi nasleđa, “ideološkog”.
“Na lokalu” kao i u državi komunisti su bili na vlasti, dakle, gotovo 100 dugijeG ljeta. I prolazi kum, prostorijama tim komitetskim, kojim su krakala razna sagrajila, svakovrsni trutovi, neradnici, palamudi, “ideolozi” sledbenici, u većini dembeli i neznavenici, ali bitni u geografiji lokala. Vedrili i oblačili.
Mnogi se i oženili odatle, jer vlast niđe nije slađa i primamljivija no u CrnogoracaH. Pa su nevjeste neke hrlile kod komitetlijaH, da uzNu šećerlemu. Dabidnu bitne, na lokalu. I bi tako decenijama. Pa je dps nastavio tu “svijetlu” tradiciju.
A onda, po pirodi nekih poslova imah stan, tu neđe, preko puta te zgrade, pa se jedne jesenje večeri, “pobjedničke” dps-a, nacrtah na balkon, da vidim taj genetski materijal koji će Milu da pohrli u skute, da mu plješće i podvriskuje. Kao Terezi Kesoviji nekad što su. Mada su to dva žanra, dva svEta. Mnogo ih bijaše tada ispred prostorija dps-a, ali ne bijaše mnogo iznenađenja u “strukturi ličnosti”. Ja njih vidim oni mene ne, oni vide samo Mila!
Ne vide Čiču na terasi, u magnovenju tom samo im je Milo u fokusu. Isti onaj kome sad niko ne piše i ne davija mu se. Ma niko mu i ne špija, ili neki entuzijasta tek, amater. Elem, vrijeme sadašnje, hoda kum zgradom komiteta, a kasnije dps-a, i snima kamerom tako koračajući, oslobodilački, pa šalje kumu. Vidim, ruina od zgrade unutra, nema vrata niđe!
Ajd’ što nema radijatora, to je bilo i za očekivat u skladu sa programskim nasleđem te partije, taj nastavak kontinuiteta, da radijatori nestaju volšebno ili da se nose sa sobom, pod mišku, k’o ‘amburger “za poneti”.
Za divno čudo ostao je parket, nijesu ga založili. Doduše nije bila oštra zima, pa je pretek’o. Sad je ta zgrada, konačno, u vlasništvu grada, i bilo bi doro pokrenut’ inicijativu da se privede namjeni, recimo, muzeja nerada, ili naopakog rada.
Pa da se zove muzej Braće Čvorović! Da se ture biste Ilije i burazera mu Đure ispred. Da to bude jedan fin kuriozitet. Da to bude jedan pomen na naopaku pamet, a Boga mi i na rđav karakter i servilnost domicilnog življa, jer su se mnozina, tiskali da budu bliski s nekim iz komiteta.
Moglo je valjat, a elementarni postulat u CrnogoracaH je da je uvjek korisno bit’ blizu koritu, blagajni, vlasti, kakogod. E, kad ga se svrgne s vlasti okrenu mu doljnji dio, nikakve koristi od njega, trpaj se novijema. Pa, ako ih se sete, sete. Vajdica su i dugmići, na parketu golom, ni tepiha nema
(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)
Amin.
Kad kažu dae vječna Crna Gora, tačno znaj da im je želja samo da je korito vEčno. A antifašizam, komunizam, euroatlantizam to je samo sezonski folklor, pa ga vadiš iz plakara po potrebi u zavisnosti je li napolju sunčano ili kišovito. A oni najpametniji još čuvaju rusku šubaru ili srpsku šajkaču (nikad se ne zna ih).
E to su ti „crnogorci“.
Tacno tako