Nova lica i stara pravila

Piše: Čedomir Antić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu 

Kad je reč o novim ličnostima, u srpskoj politici postoje dva problema. Prvi je sadržan u činjenici da pored toliko željene „svežine“ ona po pravilu donosi i neizvesnost. Tvorci političkog sistema u kome živimo – američki revolucionari i francuski jakobinci, voleli su neizvesnost, jer su je povezivali s novim šansama i budućnošću.

U srpskoj kulturi neizvesnost predstavlja najveći bauk i najdublji strah. Drugi problem nije neuhvatljiv u dubinama kulturnog ida i time kod mnogih sporan. Naime, Srbija je mala zemlja, njene elite su prilično malobrojne, oni koji bi imali snage, znanja i autoriteta da ih povedu neznatni su brojem i svima odavno poznati.

Pritom, za razliku od velikih država u revolucijama 18. ili 20. veka, niti su priraštaj i priliv stanovništva kod nas dovoljno veliki, niti je država toliko jednostavna, da bude dostatno da se rodi jedno nemirno i slobodoumno pokolenje i u njemu čovek čista srca…

U modernoj politici, i to ne samo na globalnom zapadu, stvari su toliko složene da smo osuđeni na 90% profesionalnih političara. Sve komplikovaniji i teži političarski zanat ne poznaje ni srećne dobitnike ni preterano uspešne početnike. Osim ako ne uzmemo da je uspeh početnika ograničen na sticanje iskustva a da pritom ne nestane iz politike.

Sve komplikovaniji i teži političarski zanat ne poznaje ni srećne dobitnike ni preterano uspešne početnike

Ipak, u srpskoj politici se povremeno pojave nova lica. Po pravilu njih prvo prihvati deo najobrazovanijeg sveta: G17 plus, LDP, „Dosta je bilo“, „Kreni promeni“ i dr. dobili su podršku i po par stotina hiljada birača, uglavnom obrazovanih, ali često ne na polju društvenih nauka.

U tom ostatku prosvetiteljske kulture, samo lišene velikog patriotizma, ti birači, često imućni inženjeri, dentisti, arhitekte, ajtijevci… verovali su da bi podrškom i angažovanjem tokom jednog ili dva mandata mogli da Srbiju izvuku iz blata, stave je na kolosek brze pruge i upute je ka Briselu brzinom od recimo 1.000 km na čas.

Onda bi se vratili svojim poslovima i suznim očima posmatrali grandiozni uspeh kome su i sami doprineli.

Stvari se, naravno, u društvu neprekidno menjaju. Naša politika se – zahvaljujući internetu, pluralizmu besplatnih medija, ali i činjenici da se u proteklih 30 godina u Srbiji rodilo čak 30% dece manje u pokolenju – promenila. Deca i mladi postali su ređi i draži.

Posle mnogobrojnih razočaranja i sistematskih grdnji SPC i Vojske Srbije, koje su često podsticali i organizovali moćni strani mediji i njihove agenture, mladi su ostali jedan nepoznati, neupotrebljavani sadržaj koji bi mogao da zagreje srca i zapali maštu dela javnosti.

Onih koji se osećaju nemoćno a u svoju su neaktivnost možda potajno i zaljubljeni – jer (a i to je deo duboke kulture) pasivni se ne brukaju.

Blokaderski pokret stekao je za kratko vreme veliku podršku u opozicionim krugovima. Što je još važnije, u jedno vreme lišeno ideologija i programa, on je osvojio ulice i tu nema premca osim možda u prvoj godini višestranačke demokratije i velikim zborovima Srpskog pokreta obnove širom Srbije.

Za razliku od SPO-a, iza ovog pokreta stajala je neobična pojava: u jednom podeljenom društvu svi državni univerziteti namah su prestali s radom. Činilo se – mada je danas jasno da iza te jednodušnosti možda jeste stajao značajan deo studenata ali je ona sprovedena voljom agenturnih grupa dekana i malobrojnih ali srčanih totalitarnih organizacija studenata – da je to jedna i jedinstvena odluka „srpske budućnosti“.

Sama pomisao na to da su mladi odlučili, pa još da su „krv svoju prolili“ marširajući do Niša, Novog Sada, a za manji broj vernika ne manje važno i trčeći ili biciklirajući do Brisela i Strazbura, raspalila je umorna i u luksuz utopljena srca dela našeg bogatijeg i uspešnijeg sveta.

Pritom, izmakla im je važna istina: sve pokrete mladih i novih ljudi u našoj istoriji uglavnom je na vlast doveo neko drugi. Tako je bilo od Svetoandrejskih liberala (koji su netačno pomislili da oni vode seljačke poslanike šubarana i gunjaše odane kodži Milošu), preko samostalnih radikala i demokrata koji su vek proveli u opoziciji gledajući na vlast kao na milost slučajnosti, do skojevaca, koje je na vlast dovela jedna profesionalna partija uz pomoć tenkova Crvene armije.

Novi ljudi u našoj politici: Dragoslav Avramović, Mlađan Dinkić, Čedomir Jovanović, Saša Radulović, Lazar Krstić… Uglavnom su dolazili na vlast uz pomoć drugih, „starijih“ faktora, ili u strukturama odavno postojećih partija.

Proteklih 15 meseci donelo nam je najuspešniju kombinaciju starih srpskih političkih tradicija i novih tehnologija. Izabranost mladih (zar takvi – potcenjeni zbog mladosti – nisu bili Senjanin Ivo, Mali Radojica, Dijete Grujica, Bogdan Vukov Nikolić…) spojila se sa sabornošću.

Saborni smo, dakle svi smo uz neki ideal, još ako to „svi“ podrazumeva samo (državne) univerzitete – utoliko bolje. Ukoliko je „sva najveća pamet“ zemlje okupljena oko jednog cilja, onda su protivnici siromašni duhom ili bogalji moralom, pa nema potrebe ni za unutrašnjom raspravom, demokratskim procedurama…

Dodajmo tu i anonimnost, koju čak i podstiču običaji društvenih mreža i uspešnost organizacije anonimnih: gde vas niko ne može oklevetati, ni kritikovati, ni smeniti… Gde nema inhibicije, ni treme, ni stida… ali ni srama…

Srbija je mala zemlja, njene elite su prilično malobrojne, oni koji bi imali snage, znanja i autoriteta da ih povedu neznatni su brojem i svima odavno poznati

No, Srbi ne vole neizvesnost, ali ona je suština demokratije. Srbi sebi laskaju da su demokratski narod. U toj suprotnosti prolaze nam decenije, a navršila su se i dva prethodna veka. Srećom, na velikim političkim, pseudoverskim skupovima iz 2024. i 2025. nije došlo do pucnjave – koju od Sarajeva 1992. do Kijeva 2014. nepogrešivo organizuju oni koji ne govore jezik demonstranata.

U tom slučaju naši bi blokaderi, baš kao u nedavnim slučajevima Bangladeša i Nepala, došli na vlast. Stvarnost, baš kao i prava parlamentarna demokratija, uskoro bi ih (baš kao u spomenute dve države) i svrgli. Da su bili inkluzivni i malo efikasniji, u bilo čemu drugom osim performansa, doveli bi do stvaranja jedinstvene liste.

Ako bi ova u nokaut duelu pobedila ili izgubila (u tom eshatološkom smislu nije bitno), na srpskom političkom nebu zasijala bi još jedna u početku uspešna stranka. Čak i na vlasti, ona bi ipak zarad budućeg opstanka morala da se odrekne plenuma i univerziteta, jer dvadesetogodišnjak može da vodi PUPS, ali šezdesetogodišnjak ne može da predstavlja studente čak ni u formi primenjenoj u spomenutoj penzionerskoj partijici.

Ako opozicionari izgube razjedinjeni, od plenuma i zborova ugrožene parlamentarne opozicione stranke će preživeti. Studenti blokaderi će privremeno nestati s prave političke scene.

Javiće se kao deo političkog folklora godinama ili decenijama kasnije.

(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)