Piše: Vladimir Đukanović
Već sutradan po izvršenoj vojnoj operaciji, mada je u SAD krste da je to bila operacija hapšenja još uvek legalnog predsednika Venecuele, Nikolasa Madura i njegove supruge, pod optužbom za narko-terorizam, te je baš to razlog zašto su američki specijalci iz „Delta forsa“ nosili oznake „DEA“, jer ova američka agencija za borbu protiv narkotika ima pravo da hapsi van teritorije SAD kako bi se zaštitili interesi SAD, američki državni sektretar, Majk Rubio, na pitanje novinarke o određenim osudama koje stižu iz Ujedinjenih nacija na račun izvedene akcije američkih specijalnih snaga, istakao je da ga je baš briga šta kažu Ujedinjene nacije. Vrlo otvoreno i vrlo iskreno.
Tako smo doživeli da je u realnosti legitimizovan akt po kome ako si jači, te ako je to način da zaštitiš sopstvene interese, daješ sebi za pravo da izvršiš akt agresije na drugu državu, da joj uhapsiš predsednika, da ga dovedeš svezanog u lancima i da mu sudiš po zakonima tvoje zemlje. Ukoliko to nekom smeta, nasmejaćeš mu se u lice, pročitaćeš njegovo oštro sopštenje u kome se protivi aktu koji si preduzeo i isto baciti u korpu za smeće uz opasku da nastavljaš dalje sa sličnim akcijama. Da li je to normalno?
Naravno da nije, ali koga briga. To je realnost nove svetske arhitekture u kojoj ako imamo makar zrno pameti moramo da krenemo da se prilagođavamo i da je prihvatamo.
Za početak da shvatimo, a to je najpre Viktor Orban shvatio i u skladu sa tim dao je i izjavu, da više ne važe nikakve međunarodne konvencije, kao ni okviri Međunarodnog javnog prava za koje je i sam Tramp rekao da je bilo teret za Sjedinjene Američke Države i da je štetilo interesima Amerike.
Ne važe ni pravila koja su uspostavljena od strane kojekakvih međunarodnih organizacija, jer su iste postale nebitne, nevažne i ničemu ne služe, a da je to tako potvrdio je i sam predsednik Sjedinjenih Američkih Država koji je potpisao akt o izlasku SAD iz čak 60 različitih međunarodnih organizacija, između ostalih i 31 koja je u okviru UN.
Razlog zbog koga je to uradio je vrlo prost kako je sam Donald Tramp naveo- „Deluju suprotno nacionalnim interesima, bezbednosti, ekonomskom prosperitetu ili suverenitetu SAD“. Time je zapravo Tramp stavio čitavom svetu do znanja da je nacionalni interes prioritet, te da nikakva globalistička agenda njega ne zanima.
Zanima ga isključivo kako da zaštiti nacionalne interese SAD, a s obzirom da se radim o najvećoj svetskoj sili na kugli zemaljskoj, daje sebi za pravo da to čini i kroz različite vidove upotrebe vojne sile.
Mada, ruku na srce, očito je da nema nameru da vodi duge ratove, već svaku akciju planira do perfekcije, angažujući prethodno obaveštajni aparat, te se upotreba vojne sile svodi samo na neutralisanje potencijalnog otpora i slamanje protivnika tako što mu državni vrh onesposobiš, baš kao što je to u Venecueli učinio.
Prethodno, kao pravi biznismen, Tramp nudi dogovore, nudi razne dilove, a ako si baš neposlušan, onda ti ponudi i opciju da te okovanog u lancima dovede pred njegov sud.
Ono što je definitivno sigurno, to je da ne želi više da arči novac američkih poreskih obevznika na besmislene međunarodne organizacije, Soroševski NVO sektor, na liberalne institute širom sveta, jer nisu produktivni, njihovi predvodnici su korupmirani, učinak po američke interese im je nikakav, a vala i vreme ih je pregazilo. Današnja podela sveta je takva da on želi u potpunosti da preuzme čitavu zapadnu hemisferu na koju je doslovno stavio šapu i poslao poruku da će eliminisati svakog ko se bude usprotivio njegovoj dominaciji bez trunke milosti, računajući i saveznike u NATO ukoliko mu se budu suprostavili u vezi sa Grenlandom.
Spreman je na dogovore sa Kinom, pa i sa Rusijom, no svakako do one granice koja neće preći u bilo kakvo ugrožavanje interesa SAD. Praktično, prihvata ih kao sile, ali ne na globalnom nivou, već na regionalnom i postavlja ih na mesto koje im pripada.
Spreman je i na dilove sa svakom državom koja je uslovno rečeno mala, ali drži do nacionalnog dostojanstva i protivi se dosadašnjem liberalno-levičarskom sistemu vrednosti, odnosno koja ispoljava religiozan, pre svega hrišćanski pogled na svet, kao i antikomunistički stav, što jeste naša velika šansa koja nam se pruža da sa njegovom administracijom pronađemo zajednički jezik.
Naravno, dežurni dušebrižnici će nam reći kako je takav pogled na svet koji Tramp trenutno demonstrira užasan, da je to novi vid fašizma i sl. Koješta. To su besmislice onih koji su sve učinili da zarad njihove ideologije uruše bilo kakav normalan sistem vrednosti, pre svega poštovanja naroda.
Nasuprot tome Tramp najpre u fokus stavlja borbu za nacionalne interese. Time nam ukazuje da je vreme globalizma prošlo i da je danas od krucijalnog značaja da svaka država najpre gleda sebe i da štiti nacionalne interese, a ne ideološke ili globalističke. Nema dileme da je surovo to što je uradio sa Madurom, možemo to okarakterisati i kao zločin, ali venecuelanska vlast je ranijih godina izbacila američke i zapadne naftne kompanije i konfiskovala im je imovinu. Složićemo se i tu da su te kompanije eksploatisale narod Venecuele i njene resurse, a da za to nisu Bog zna šta plaćali.
Ipak, umesto da su seli da se dogovaraju sa nekim ko je jači, izabrali su da idu pod sankcije, da se protive onom kod koga je nož i pogača i da sebe dovedu u situaciju da postanu neprijatelji nacionalnih interesa najjače sile.
To odgovorni lideri ne smeju da rade. Onog momenta kada je Tramp shvatio da ima posla sa čovekom koji ne razume međunarodne okolnosti i novu podelu svetu koju on pravi, da ima posla sa osobom koji mu najavljuje otpor, pa još izvozi naftu koju je konfiskovao od američkih kompanija najvećem rivalu Kini i da najavljuje da će postaviti ruske i kineske rakete u Venecuelu kako bi mogao da gađa teritoriju SAD, svaka dalja priča bila je izlišna.
Odgovoran lider mora da shvati kakva je nova podela sveta i ko je taj ko kosi i ko vodu nosi, baš da bi mogao da zaštiti sopstvenu državu i narod. Interes Srbije nije ni u kom slučaju da se konfrotira sa SAD, te stoga je kampanja protiv investicije u vezi sa zgradom „Generalštaba“ koja je i dovela do toga da se DŽerard Kušner kao glavni investitor, ali pre svega zet Donalda Trampa, povuče iz daljeg posla, predstavljala vrhunski idiotizam ovdašnjih levo-liberalnih anarhista i blokadera.
Novi poredak koji trenutno Tramp stvara i koji se neminovno učvršćuje daje nama šansu da i mi sve manje prihvatamo imbecilne zahteve Evropske unije i njenih suludih organizacija, jer sama Evropska unija sve manje nečemu služi i sve manje se pita na globalnom nivou za bilo šta. Postalo je skroz nebitno da li će nam otvoriti neki klaster ili neće i da li će nas tamo ikada primiti, kao i da li će nam reći da više nismo na evropskom putu.
Svakako, zbog čitavog okruženja mi ne bi trebalo javno da ispoljavamo da smo protiv evropskog puta, niti da činimo nešto što bi ljutilo Brisel, ali ne moramo mnogo ni da se trudimo, niti da čeznemo da li će nas to raspalo društvo primiti.
NJihove prohteve koje imaju prema nama, a koji ozbiljno ugrožavaju naše nacionalne interese, možemo da primimo k znanju, ali da ih izvršavamo ne moramo. Evropska unija na globalnom nivou više nikom nije bitna.
Nama pravi problem, jer smo u Evropi i njom smo okruženi, a i naša privreda značajno zavisi od Evropske unije. No, ukoliko Tramp nastavi dosadašnjim tempom da menja svet, moraće i Evropska unija da se značajno menja, jer u suprotnom će se vremenom urušiti kao kula od karata, što opet nama otvara mnogo toga za manevar. Ratovi koje Evropska unija želi da vodi sa Rusijom nas ne zanimaju, ne želimo da učestvujemo u bilo kakvim sukobima i želimo što bolje odnose kako sa SAD, tako i sa Kinom i Rusijom i možemo, bar na evropskom tlu koje nijednoj od te tri sile neće više biti toliko bitno, da budemo određena vrsta spone.
Nešto slično onom što danas čini Mađarska, a sve više imam osećaj da će se onom što danas čini Orban sve više u takvu delatnost uključiti Slovačka i Češka, a u nekom momentu i Poljska, što bi uz Srbiju bila veoma jaka centralno-evropska osovina kojoj ovakav raspali Brisel ne bi mogao baš ništa.
No, to su već pretpostavke, a baviti se pretpostavkama nije baš ozbiljno. No, nema dileme da svim nabrojanim zemljama će najpre nacionalni interes biti glavni prioritet, a interes Brisela neće im biti toliko bitan. Uostalom, imaće snažnu podršku preko Atlantika za takav stav, a od te podrške značajno zavisi i opstanak same Evropske unije, pa i NATO.
U svakom slučaju, novi poredak se uveliko gradi. Budimo u njegovim temeljima i zaštitimo naše nacionalne interese.
(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)
