Piše: Zoran Avramović
Srpski narod ponovo zapljuskuju izjave o lažnom genocidu. Ono što je zajedničko hrvatskom, bošnjačkom (muslimanskom) i albanskom optužujućem, lažnom jeziku protiv Srba je reč genocid. Njima se pridružuju političke neznalice, sa i bez političkih namera, pojedinci i grupe iz Srbije. Retko viđena manipulacija srpskim genocidom je istorijsko i politička fantastika koja se proizvodi u nekim centrima zapadnoevropske demokratije. Nijedan elemenat genocidnog događaja nije održiv u slučaju „Srebrenica”. Zapravo „Srebrenica” je instrument upravljanja srpskim narodom, instrument zatiranja osnovnih pravnih pojmova i iskustvenih činjenica.
Reč je zločinu pojma. Upotreba pojma genocid u procesu nekadašnjem predsedniku Republike Srbije i srpskim oficirima, generalima nije slučajna i zaslužuje pažljivu analizu. Podsetimo se osnovnog značenja pojma koji je obišao svet. U svim stručnim rečnicima i teorijskim radovima pojam genocida označava svesno, ciljano (namerno) uništavanje nacije, rase, verske zajednice. Ili genocid je stavljanje svih pripadnika nacije, vere, rase u uslove života koji dovode do njenog istrebljenja i nestajanja. Dakle, dva osnovna elementa ovog pojma su svesna namera (cilj) i fizičko istrebljenje nacionalne, rasne, verske zajednice. Nijedan dokument srpske strane tokom ratovanja ne sadrži reč i plan istrebljenja nesrpskog stanovništva. Ali postoji fono-zapis da je Franjo Tuđman 1995. godine na Brionima naredio hrvatskoj vojsci da „udare Srbe tako da nestanu”.
Rezultat ratnih sukoba u bivšoj državi, sa dubokim i presudnim političkim i vojnim mešanjem vlada NATO-a, bio je izgon Srba iz Hrvatske i sa Kosova i Metohije. Šta se tu desilo? Kakav zločin je tu izvršen? Da li je to genocid nad Srbima ili nešto drugo? Precizni činjenički izveštaji o izgonu Srba iz Hrvatske govore da su tokom „Oluje” ubijane sve kategorije stanovništva. NATO je bombardovao i slučajno ubio na stotine civila, a albanski separatisti su posle ulaska trupa NATO-a na Kosovo pobili nekoliko hiljada Srba i neSrba od kojih za 1.300 nema nikakvih tragova. Dakle, u ovim vojnim akcijama bilo je namere fizičkog iskorenjivanja druge nacije, ali haški sud ni da trepne.
U 20. veku se dogodilo nekoliko zločina genocida. Rusini u Ukrajini tokom Prvog svetskog rata. Austrijska vojska nad civilnim srpskim stanovništvom 1914. godine. Japanci u oblasti Mandžurija ubili su milione Kineza u Drugom svetskom ratu. Ustaška država NDH zverski je ubila oko 800.000 Srba, Jevreja i Roma tokom Drugog svetskog rata. Velika Britanija je pobila milione Indusa. Amerikanci Indijance i dva miliona Vijetnamaca. Amerikanci su bacili atomsku bombu na Hirošimu i Nagasaki. Turska država ubila je oko milion Jermena tokom Prvog svetskog rata. Nemački nacisti oko šest miliona Jevreja tokom Drugog svetskog rata. Šta se danas dešava u Gazi? Prema podacima UN i Unicefa, razaranja i ubijanja civila u pojasu Gaze su bez presedana. Od 7. oktobra do 31 januara 2023. razoreno je oko 70 odsto privatnih stanova, ubijeno je 21.672 uglavnom civila (starci, žene, deca, čitave porodice), ranjeno je 56.165, a broj ubijene dece je bez presedana (preko 6.000). A koliko je poubijano do danas? Kako vidimo, nema optužbe i suđenja za genocida!
Tokom tri godine ratovanja u BiH nijedan lokalni ratni sukob nije okarakterisan kao genocidan, osim u Srebrenici. Ako je bilo genocidnih namera, kako se nisu ostvarile u prethodnim bitkama? Otkuda da samo u Srebrenici bukne genocid, a drugde ga tokom tri godine nije bilo? Odgovor se nalazi u tzv. interpretativnoj strategiji one zapadne politike koja hoće da srpsku borbu (u BiH i drugim republikama) imenuje kao zločinačku (genocidnu), a borbu drugih nacija i vera kao oslobodilačku.
Haške sudije donose odluke većinskim glasovima u sudijskom veću (npr. tri prema dva). To znači da se preglasavaju. Drugim rečima, manjina i većina u presudi ne misli isto o kazni (primer sudije Nijambe u predmetu „Ratko Mladić” ili oslobađajuća presuda za Šešelja, a potom osuđujuća od deset godina za verbalni delikt u Srbiji (Hrtkovci) u kojoj nije bilo ratnih sukoba! Ako se ovome doda činjenica da su samo srpski politički i vojni lideri iz Srpske Krajine, Republike Srpske i Srbije (SR Jugoslavije) optuženi za genocid i ratne zločine onda „priča” o individualizaciji krivice pada, a na površinu izbija simbolika kolektivne krivice srpskog naroda.
Neki pokušaji da se sudske presude ozakone tako da se ne smeju javno dovoditi u pitanje su neodrživi. To bi bilo ponižavajuće za naučno znanje o sudu, pravdi, istoriji kao i za sudijski stalež. Nijedna ozbiljna nauka i naučnik ne mogu pristati na apsolutnu istinu haških presuda. Na apsurdnost kažnjavanja „negacije Srebrenice” ukazali su mnogi naučnici. To bi bio zakon protiv slobode istraživanja i demokratskih principa. Norveški naučnik Šel Magnuson je to precizno izrazio – potrebna je prava interpretacija sukoba na Balkanu, interpretacija koja će ući u istoriju.
Konačno, presude Haškog suda ne prihvata najveći deo srpske javnosti. Nema načina da se javnost uguši. Može se zabranjivati osporavanje sudskih presuda, ali usmena javnost ne može da se cenzuriše. A vreme radi svoje. Srpski narod ima dugo pamćenje, ima jako osećanje pravičnosti i zna da upoređuje.
S pravom se govori o inflaciji termina genocid. I najobičniji zločin kvalifikuje se kao genocid u nekadašnjim delovima Jugoslavije. Zločin (razni oblici) i genocid nisu isto. A politički ga poistovećuju oni koji nastoje da sakriju svoje zločine nad Srbima ili da isprazne iz sebe etno-mržnju, a neki Srbi srbomržnju.
(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)
