Piše: Emilo Labudović
Dva, naoko kulturna a suštinski duboko politička, događaja, kilometrima veoma udaljena, uprkos poslovičnom ljetnjem stvaralačkom mrtvilu, uzdrmala su javnost, i po interesovanju pretekla aktuelne ratove, blokde, mlaku turističku sezonu i nove NATO namete. Tompsonov koncert pred pola miliona Hrvata i Trinaestojulska nagrada Bećiru Vukoviću. Tompsonovoj aktuelnosti već godinama doprinosi neskriveni ustaški koncept kojim garnira svoju ne baš inspirativnu muziku, ali još uvijek nije baš najjasnije Bećirovo sagrešenje koje ga čini problematičnim laureatom. Treba biti pošten pa otvoreno reći: nije toliko ni do Tompsona, a ni do Bećira. Oni su ti koji jesu, neuporedivi u svemu i po svemu, ali stvar je samo percepcije kojom ih doživljava i detektuje najšira javnost.
Da je Tompsom ustaša znalo se odavno, a od neku noć je takođe jasno da jasnije ne može biti da je većinska Hrvatska svim srcem uz njega i da dijeli njegove „svjetonazore“. Tompson je očigledno fašistički politički projekat „ispod žita“ usred demokratske i navodno antifašstičke Evrope. Ali, ko je i šta je to uradio zlehudi Bećir da i sam postane „politički projekat“, u mjeri da ga treba izopštiti i oduzeti mu državno priznanje? Jedini njegov grijeh je taj što je, imenom i prezimenom, porijeklom i etničkim korijenom, nepodesan. Za razliku od Tompsona, Bećir je neprihvatljiv ne toliko djelom, jer su, za razliku od Tompsonovih, mržnjom i smrću zatrovanih, njegove pjesme tek razigrana djeca pjesničkog neba, već isljučivo činjenicom da je Srbin. A to ova savremena, proevropska i demokratska Crna Gora i njena (ne)kulturna sredina ne prašta.
Ali, činjenica da je u ćutanju na Tompsonovo orgijanje i lajanju na Bećira najglasnija nekakva NVO zvana „Stega“, koja se čak sprema i da sa svih svojih 17 članova sjutra protestuje pred vilom „Goricom“, više je od apsurda. Čisto ludilo. Jer, da su se ti nesrećnici makar raspitali šta je i šta je onda značila „Stega“, i onako nepismeni vidjeli bi da ili ona ne priliči njima, ili oni njoj. Savez tadašnje minijaturne Crne Gore i triput većih Brda, „stegao“ je ne samo jednorodnu braću u borbi za nacionalno oslobođenje već i njihovu svijest o tome da su jedno i da su iznikli iz istog korijena. Pa, stoga, ako je već „Stega“, onda je ona i Bećirova, jer bez njegovih „brđana“ današnje Crne Gore ne bi ni bilo.
Dakle, kome nijesu oči ispale jasno je: nije ni do Tompsona ni do Bećira. Samo je do onih koji prvoga bez ikakve ograde vole i slave, a drugoga bez ikakvog povoda mrze. I jedan i drugi osjećaj su iracionalni i van svake pameti, ali, očito, živimo u vremenu sveopšteg ludila, povampirenih strašila i odsustva elemntarne logike. Vremenu za koje je, evo ću to ponoviti po ko zna koji put, Ivo Andrić davno rekao kako se „nama Srbima svakih pedeset godina dešava da pametni ućute, budale progovore, a fukara se obogati“! Djeluje li vam ovo poznato, kao da je juče rečeno.
Bećire Vukoviću, kao Srbin ponosan sam na Tvoje djelo i na Tvoju nagradu! „Stego“, vidi makar na „Vikipediji“ ko ste i šta vam je činiti!
(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)
BEĆIR I TOMPSON
KUDA VODI OVAJ BRODOLOM ?
Tačno, Andrić je rekao to za pametne, budale i fukaru. Samo što nije pominjao „nama srbima se dogodi …“. Nemoj bre Labudoviću da lažinjaš i da se služiš taktikom pokojnog Marka Kutlače iz Nikšića za vrijeme između dva svjetska rata („Što to pišeš Marko, kad svi znaju da lažeš“ – „Muči jadan, odsad sto godina sve živa istina“). Inače Andrić je bio Hrvat, tako da to „nama srbima“ ne pije vodu. Uzgred, ovo sam sve slušao od pokojnog komšije Novaka Kilibarde, koji je bio prijatelj sa Andrićem.
Hrvati okupise pola miliona na koncertu Srbi ne mogu za Kosovo ni pola kombija,ni vojnika ni povratnika.Hahahahaha
I da se okupe srbi,zar ne bi odma nato intervencija