Piše: Vladimir Đukanović
Ima li sličnosti u onome što se dogodilo u Siriji sa trenutnim pokušajima urušavanja određenih vlasti po evropskim zemljama? Odgovor na ovo pitanje je prilično složen, jer dobrim delom i te kako ima, ali u obzir se moraju uzeti posebnosti za svaki sistem. No, nesporna činjenica je da su sponzori urušavanja vlasti u arapskom svetu, kao i u mnogim evropskim državama, isti. Početak revolucija odradili su njihovi operativci, a kasnija razrada je išla kroz lokalnu tradiciju i političare.
Svrgavanje Bašara el Asada u Siriji je finale procesa koji je otpočeo još 2011. godine, kada je počelo tzv. arapsko proleće. Kao kule od karata padali su arapski socijalistički sistemi, počevši od Tunisa, preko Egipta, Libije… Ko se danas još seća da je sve počelo u Tunisu zbog šamara na pijaci? No, povod je nebitan. Povod može da bude bilo šta, jer povod je samo dobro iskorišćena inicijalna kapisla koje se posle niko više i ne seća, jer suština je u rušenju vlasti, a ne u ispravljanju neke nepravde koja je bila povod. Nema nikakve dileme da bi stradali na Železničkoj stanici u Novom Sadu vrlo brzo bili zaboravljeni po padu Aleksandra Vučića, jer oni u biti nisu važni kreatorima aktuelnih protesta po Srbiji. Oni su samo izabrani povod kako bi se izvršio eventualni puč.
Elem, vratimo se na početak arapskog proleća. Njegovi na terenu izvršioci bili su kreatori revolucije 5. oktobra u Srbiji, pripadnici „Kanvasa” na čijem čelu je bivši otporaš – Srđa Popović. Baš ti koji su nama ovde ubacivali „demokratiju”, jednako kao što su to isto činili u Ukrajini, dovodeći Juščenka i Timošenkovu na vlast, pa u Gruziji kroz Revoluciju ruža, otpočeli su arapsko proleće pod izgovorom neophodnosti rušenja arapskih diktatura, koje su, gle čuda, mahom bile takve da su cvetale sve moguće slobode i podsticala se ekonomija i sekularni sistem. Kao epilog svega, danas posle skoro 14 godina, dobili smo arapske države u kojima je većinom zagospodario najrigidniji šerijat, a najgori krvoloci i koljači postali su demokratski lideri, baš kao i nedavno El Džolani u Siriji. To je ta „sloboda” i „demokratija” koja je doneta na talasu obojene revolucije.
Sličnost sa ovim što se događa u evropskim državama je, kao što napisah, prilično jasna. Kreatori i finansijeri su isti. Izvršioci na terenu se pomalo razlikuju, jer nije baš uputno u Srbiji imati islamistu i mudžahedina kao El Džolanija na čelu protesta, ali će se sa druge strane pronaći neki sličan ekstremista, recimo, ekstremno ateističkog usmerenja koji će glumiti anarhistu, ekstremnog komunistu ili nekog sličnog i daće sve od sebe da se prikaže kao budući lider. Prethodno će se dokazivati kroz ispoljavanje najgoreg ekstremizma protiv Aleksandra Vučića i sadašnje vlasti. Što su mu izjave luđe i radikalnije, to su njegove šanse veće da stane na čelo države posle eventualno sprovedene revolucije. Takav ludak je najpogodniji za kontrolu onih koji su ga iznedrili, jer u svakom mogućem trenutnu ako ne bude poslušan ili ako se otrgne kontroli, oni mogu brutalno da ga uklone i niko da ne zaplače za njim. Dok sluša, on je idealan da izaziva tenzije i haos, što sponzorima najviše odgovara, jer takva zemlja, o jadu zabavljena sa unutrašnjim mukama, neće moći da razmišlja o bilo kakvom progresu i privrednom razvoju, a to je na kraju svega i ključno kako bi se stavila u zavisan položaj.
Zaključak je više nego jasan, a to je da su kreatori iz različitih Soros fondacija, kojekakvih američkih i evropskih NVO, suštinski finansijeri kako tamo nekog El Džolanija, tako i naših anarhista koji luduju po fakultetima. Politički metodi jednih i drugih vrlo malo se razlikuju, a put od teroriste i ekstremiste do poželjnog lidera evropskih i umerenih shvatanja vrlo je kratak. Rigidni šerijat vrlo izvesno može u medijima da postane poželjna demokratija, samo ako se finansijeri na to odluče.
Otuda, draga braćo Srbi i sestre Srpkinje, pamet u glavu. Da i nama ne dođe neki El Džolani.
(Politika)
(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)
