Piše: Jelena Božović, poslanica NSD-a u Skupštini Crne Gore
2006.godine bila sam aktivna učesnica u političkoj borbi za očuvanje zajednice Srbije i Crne Gore.Kao studentkinja u Kragujevcu zajedno sa mnogim studentima iz Crne Gore koji su studirali u Srbiji nedeljama smo organizovali žurke na kojima smo se okupljali pod parolama: ,,NE je pozitivan odgovor“ i „Crna Gora nije na prodaju“.
Na glasanje smo došli organizovano. Bilo nas je dosta i bili smo sigurni da ćemo našim glasovima uspjeti da sačuvamo jedinstvo jednog istog naroda u zajednicu Crne Gore i Srbije. 21.maja 2006.godine doživjeli smo jedno veliko razočaranje. Naš glas nije odlučivao. Crna Gora je nezavisnost dobila na silu, krađom na referendumu, ucjenama, velikim parama i velikim brojem glasova iz inostranstva onih građana koji su odavno odlučili da svoj život žive u nekoj drugoj državi, a ne u Crnoj Gori. Od 21. maja 2006.godine pod aktuelnom zastavom Crna Gora je postala privatna država porodice Đukanović i njima bliskih saradnika i poslušnika. Milo je danas jedan od najbogatijih političara na svijetu. Crna Gora je prezadužena i rasprodata. Privreda gotovo da ne postoji. Za ovih 15 godina broj nezaposlenih i nezadovoljnih, prezaduženih građana rastao je iz dana u dan…
Zastava se ne voli na silu. Zastava se veliča kad uz nju slaviš i pobjeđuješ. Kad napreduješ poslovno, privatno. Kad pod tom zastavom živiš slobodno i osjećaš se zaštićeno. Srbi u Crnoj Gori pod referendumskom zastavom doživljavali su progon, diskriminaciju i veliko ponižavanje svih ovih godina. Pod ovom zastavom učili su jednu generaciju da su Srbi neprijatelji ove države i da ih treba protjerati iz sopstvene zemlje. Pod ovom zastavom dešava se kriza identiteta koja je mutila svijest o tome ko smo i šta smo. Zato se 21.maj i nezavisna Crna Gora ne slavi, posebno ne uz himnu saradnika ustaškog režima Sekule Drljevića.
