Preglasna tišina, prigušen zov očaja, trepti, prenosi se kroz gust vazduh – muka i bes. Jad jadi, zebnja zebi, čemer čemeri. Odrpano šljašti taj stari sjaj, previše svetlosti što oči štipa, etrom lebdi i bezumno vrluda samo – strah. Jedva se diše, a svečan šmek tupih lica, podsteća na krah. I privatne sudije i privatni državnu tužioci i privatni popovi, udbaši i lopovi, u isti mah. Zadah.
Vidi se po svima da im do ničega nije, da im je svega dosta, da im je tesno, da muka lije kao iz kabla, ali i sada, kao uvek dosada niko da zucne, ma da trepne, da pisne.
Svako je kao na silu doveden. Svi se znaju, a niko u nikoga pogled ne propušta, sem što u nervozi, nehatno, površno oči nekog ka nekom sevnu, a to nikom ne pomaže, ne opušta. Uhvatilo je, više ne popušta.
Tumara garda uglancana i kao da znaju baš svaku stopu te nekada najprestižnije i najželjenije Svete zemlje, to “najvipije” – Santa residentia – al’ sad se hoda tiho i žurno. I sad se čini da se mogu i o travku saplesti, pa pasti i to sa fatalnim posledicama. I svi tako okoštani, voštani, stari i izanđani. I mladi kada se tu smeste ostare za tili čas. Tu mladost iščezne.
To je sada postalo nestvarno, ali jako referentno počasno gubilište, nikom konačište, svetlište, svima smetlište, izdašno – nikome povodište. Mesto bez opela i bez pokaja. Bez Boga i bez spokoja.
Umrlište svih ideja, ideala, sinekura, švercera, skojevih gotovana, svih donebesa otucanih, zatucanih gluvih konvertitskih protuvana. I oni bi svojim mukom odćutali dela svojih otaca te privatne čudne nacije naglo ucveljene. Čitave jedne idilom skrhane s vrh nogu i s peta sazdane u jednokratne svrhe “nacije oberlopovnjaka” i otužnih ljudskih polovnjaka, do onih statusnih pametnjaka, i onih umivenih preprostaka, so vilenjaka, kroz tuštu i tma prepodobno i nadugačko izbirikanih pokvarenjaka i prirođenjem kvarenih i do kosti iskvarenih dobronjaka.
Da ne kažem što mi rima dalje traži, o toj smutnoj noći rastrzanoj gomiluštini takvih neopištivih “..njaka”. A juli je bre mesec 2021. ljeta vreloga Gospodnjega – Milo Lopov Pao, i sad bi svi da pohitaju do njega, s njim da se sastanu a na njih muka sinja. A bi samo da prebrinu Pad, ali da njih ne nađe neki Jad. I ožale ga ljudski ka’ pravi ljudi, kao onda Pad Italije kad grunu na onom filmu. Nije im ga lako. Ne nije im lako.
