Umjesto jednakosti vlada sistem diktata: Na sceni je, u stvari, kolosalna pljačka evropskih zemalja

Pad u ponor Evropske unije počeo je kada je, umesto rešavanja problema i suočavanja sa realnošću, na toj gomili nagomilanih teškoća otpočeta još dublja integracija u superdržavu.

Tačnije, sve je počelo da se ruši kada je formirana EU i kada je uvedena jedinstvena valuta. Izvorna ideja o integraciji Evrope, bez obzira na njeno elitističko poreklo, budila je zavidnu energiju jer je posle ratova i kriza doživljavana kao prirodni lek, jasan put definisanja zajedničke sudbine evropskog kontinenta. S vremenom se, međutim, pokazalo da EU uopšte nije ideja o prirodnoj integraciji i da se pretvorila u potpunu suprotnost ne samo duhu integracije nego i istorijskom iskustvu i biću Evrope.

EU je, kao koncept, protiv svega onoga što čini Evropu, onog što je Evropa kao rezultat ljudske istorije postala. Ona je suprotna evropskom identitetu, ljudskoj prirodi i onome što čini bit evropskog čoveka. Bogatstvo i atraktivnost Evrope nastali su kroz bogatstvo različitosti, kroz duga a različita istorijska iskustva njenih naroda. Naravno, i ratovi su deo tog iskustva ali svaka zemlja je iz svojih nesreća izvlačila pouke. Evropska unija se upustila u rušenje tih različitosti, u unifikaciju celokupnog života, od industrije, od toga kako treba da izgleda stona lampa, gde god da je proizvedena, do oblika paradajza i krompira, do praznika koji će se slaviti, pa čak i do seksualnog života ljudi. To je destruktivna ambicija i, na kraju, nemoguća misija, koja je jedino uspela da uzdrma temelje evropskih društava. I to je ključni razlog neuspeha EU projekta i laganog napuštanja EU.

UNIJA nija je ugušila unutrašnju dinamiku evropskih društava, što je uslov političkog i ekonomskog razvoja ljudskog društva, razvoja Evrope. U društvu gde su svi isti i gde sve ima iste, na nekom drugom mestu propisane standarde, nema razvoja. Vrhunac te nerealne i destruktivne ambicije je uvođenje jedinstvene valute, evra. Evro je postao najveća opasnost za Evropu, ne samo za Evropsku uniju.

Stiče se utisak da i evropska elita, ili jedan njen deo, shvata opasnost destrukcije EU i sada ona ista elita koja je gradila integraciju počinje da razmišlja o njenom demontiranju. Najbolji primer je referendum u Velikoj Britaniji i njeno istupanje iz integracije. Bez podrške britanske elite, taj referendum ne bi mogao da bude održan.

Slični referendumi očekuju se i u nekim drugim zemljama. U stvari, svima je sve jasno ali će se EU formalno još zadržati, da bi se kupilo vreme. To kupovanje vremena koristi se i za rušenje onoga što je preostalo od suvereniteta nacionalnih država i njihovog bogatstva. Pod izgovorom reformi i finansijske krize, EU nastoji da prigrabi preostalo bogatstvo država članica. I to ne samo članica već i onih koje još nisu članice a želele bi to da budu. Na sceni je, u stvari, kolosalna pljačka evropskih zemalja.

Jedan deo političke elite veruje da se život Evropske unije može produžiti generisanjem spoljne pretnje, na primer od Rusije, ali stvarna pretnja potiče iznutra a ne spolja i ta unutrašnja pretnja je toliko snažna i sveobuhvatna da nadmašuje onu koja bi se mogla generisati sa spoljne strane granice. Sve se to prikriva moćnom propagandnom mašinerijom. EU godišnje troši skoro dve i po milijarde evra na propagandu, više nego „Koka-Kola“, neprestana zastrašivanja ratom i krizama. Ali, vreme i prirodu do sada niko nije pobedio pa se tako i EU i ceo projekat u ovoj fazi bliže svom fizičkom svršetku.

Evropi je sasvim sigurno potrebna, čak i neophodna, neka vrsta integracije i institucionalne saradnje među državama. Evropa ima dovoljno iskustva, i pozitivnog i negativnog, da bi mogla trezveno da sagleda šta je za nju i njen identitet najprikladnije. Iza zatvorenih vrata, kao što je u EU i običaj, intenzivno se razgovara o reformama koje bi spasle Evropsku uniju. To, nažalost, ne može biti od pomoći. Projekat je propao, nije uspeo, i ne mogu ga oživeti nikakve reforme. To je samo gubljenje vremena. Evropski projekat je nastao u konkretnim istorijskim okolnostima kojih više nema i kao takav on je potrošen, sada je izvan vremena. Drugim rečima, nemoguće je reformisati Evropsku uniju.

Koliko je poznato, drugačijih rasprava o novom obliku integracije još nema, barem ne na zvaničnom nivou. U intelektualnim krugovima, dakle, nezvanično, diskutuje se o tri opcije. Prva, da se EU vrati na pozicije EEZ, kao labavo savezništvo evropskih država koje povezuje slobodan protok ljudi, robe i kapitala, a da svaka zemlja, sa svojim interesima i rešenjima, ostane unutar tog zajedničkog tržišta. Druga opcija je da se EU transformiše u dve ili više grupa zemalja, jednu okupljenu oko Nemačke i druge grupe ili nekoliko grupa takozvanih perifernih zemalja. Među tim grupama perifernih zemalja bile bi one u Istočnoj Evropi, koje su već u ranije formiranoj Višegradskoj grupi, zatim grupa zemalja Balkana i, na kraju, države Južne Evrope. Ta vrsta podele EU, u stvari, već postoji i ona, jasno je, ne funkcioniše. Treća opcija je da se zadrži sadašnja forma ali da se evro transformiše, da neke zemlje napuste taj sistem, da se zadrži čvrsto jezgro (hardcore) oko Nemačke a da ostale imaju svoje nacionalne valute. Ili, čak, da postoje dva evra. Jedan oko Nemačke, a drugi u Južnoj Evropi.

Temeljnija analiza sugeriše, međutim, da nijedna od tih opcija nije dovoljno realna, pa čak ni povratak na EEZ. Sve je to gubljenje vremena i verovatniji je potpuni raspad a potom kretanje izpočetka, a kako i sa kime – pokazaće vreme. Sve drugo je uzaludno.

Zašto je evropska integracija, posebno u formi Evropske unije, dovela Evropu u duboku ekonomsku i političku krizu koja preti da evropski kontinent potpuno istorijski marginalizuje. Pitanja su brojna. Kako je došlo do toga da projekat umesto integracije, u stvari, dovede do novih podela i umesto jednakosti uspostavi sistem diktata? Kako je, zatim, došlo do toga da kontinent na kojem je rođena moderna demokratija bude sveden na diktat i vlast tehnokrata koje niko nije birao i koji ne snose nikakvu demokratsku odgovornost? Kako je i zašto EU postala najveća pretnja demokratskom sistemu i političkoj kulturi Evrope i tako dovela do rušenja socijalnog i ekonomskog modela evropskih društava, nastalog kao civilizacijsko dostignuće burne i bolne evropske istorije? Da bi se to razumelo, neophodno je ukazati ne samo na način funkcionisanja EU nego i objasniti zašto je i kako evropska integracija uopšte nastala i razvijala se. Bez tog objašnjenja teško je razumeti zašto evropski projekat nije uspeo i zašto je EU, u stvari, protiv Evrope i njenih interesa.

VELIKI PROMAŠAJ

Evropski  unija već nekoliko decenija dominira životima najvećeg dela stanovništva Evrope, i onog čije su zemlje članice i onog čije zemlje nisu deo te integracije, ali izgleda da većini još nije jasno što je zapravo Evropska unija. Raspoloženja se kreću od potpune odanosti, gotovo religijske posvećenosti, verovanja da je EU „kraj istorije“ i savršenstvo ovoga vremena, do odlučnog odbijanja, otpora onih koji veruju da je EU kriva za mnoga zla i da je otelotvorenje najvećeg evropskog promašaja.

(Novosti online)